 |
MAJSTORI, MAJSTORI – Aleksandar Sekulović
Majstore
zatekoh na krovu stare kuće
Menjaju
slomljen crep
Majstori na
krovu, majstori unutra
Majstori,
majstori
Ko vas je zvao
Zašto dirate
moj crni krov
Na kome stoji
roda bela
Na kome raste
trava kudrava
Moj krov u
podnožju dugog veka
Zašto ste mi
kuću zauzeli
Zašto ste
napali čekićima, ekserima, četkama, bojama
Majstori,
majstori
Izlazite
Pustite me da
sam kuću uređujem
Ne čuju oni
Ukucavaju moje
kosti
Farbaju mojom
krvlju
Iznose iz mog
srca nameštaj stari
Nepodnošljivi
majstori
Njih trideset
na meni jednom stoji
Kažu
Doći će čuveni
gost
Loviće maglu
po šumarcima
S tvojom će se
kućom sudariti
Mora da bude
kao iz bajke
Evo tebi
ogledalo
Češljaj smeh u
njemu
Lice ti je
poduprto železnom tugom
Majstori,
majstori
Šta ste to
učinili
To nije moja
kuća
To moj gost
nije
To više nisam
ja
* * *
Legendarna pesma Majstori, majstori, poznatija i od
pesnika samog (što je teško dosežan cilj svakog pesmotvorca), u istoimenom filmu
Gorana Markovića bravurozno izvedena od strane Aleksandra Berčeka, teatarskog i
filmskog glumačkog majstora i barda,
naoko je zapečaćena u nekom dobu minulom, koje se tiče anala, ali ne i
analogija sa savremenošću koju živimo. U slučaju ove pesme još jednom smo
svedoci da postoje jezičko/misaona sačinjenja čije se trajanje ne svodi na
epohu u kojoj su nastala.
Najpre se moramo zapitati ko
su majstori iz Sekulovićeve pesme?
To su, dakako, toliko odmah raspoznajemo,
nekakvi eksperti, služinčad poretkova, opunomoćena neograničeno, sa neupitnim
abonmanom da bilo koga od nas (tebe, mene) mimo ikakvog protokola zaskoče i
potom obrađuju, po nalogu što ga dobiše od strane instance koja nama ne duguje
ni objašnjenje niti ma kakvu milost. Dakako, sve s ciljem da nas prolepšaju i
poprave. Srede.
Dakle, došli su ti nekakvi
majstori, bez najave, mimo naše volje, kamo li dozvole, da majstorišu, operišu
po našem malom zabranu, po našem biću i njegovoj slobodici, sređujući nas da
budemo „kako valja“. Oni nas fino restauriraju, delju i testerišu, peglaju i
ravnaju, šišaju i srubljuju, preuređuju naše imanjce po njihovom nacrtu, tako
da na kraju deljanja „bude kao iz bajke“...
jer po nekom nama nedostupnom proračunu tako treba da bude, tako je
projektovano po merilima nadređenim svakom podaniku, te tako i lirskom junaku
ove pesme, koji skrajnut negde, u šumi nekoj, obitava.
Tu, u njegovom lepom
naivističkom azilu našli su ga majstori.
Po ovoj pesmi nema margine na
koju izmaknuti možemo biti svoji, biti autohtoni, biti na sigurnom, izuzeti od
intervencija što ih neka komandna sila sprovodi po samo svome nahođenju.
Šta se dešava sa lirskim subjektom
ove pesme, kako on reaguje nakon početne zbunjenosti? On se fino obraća, mirno,
bez pobune, premda i bez poniznosti, on lepo moli, i ponešto pripitkuje...
Zateče on na krovu svoje stare
kuće majstore koje nije sam zvao kako menjaju crep. Razmileli se ti radini
marljivi termiti, zauzeli sve, i odozgo i iznutra, bez dopuštenja čovekovog,
vlasnikovog, eno ih na krovu, eno ih unutra opesdnutog doma, koji značenje ima
čoveka samog.
Pita ih autohtonac vlastan na
svome domu: „Majstori, majstori, ko vas
je zvao?“
Pita zašto oni diraju njegov
crni krov (po njegovom hiru i volji, ili po njegovoj sudbini CRN) na kome stoji roda bela, na kome raste trava
kudrava...
Jer šta je to? To je „krov u podnožju dugog veka“ – krov,
dakle, koji je odraz života samog. Zaštitna struktura koja nas uramljuje i
objašnjava.
No u podnožju dugog veka... zastanimo malo nad tom sintagmom, radi
ozarenja... to je izuzetno složena pesnička slika, sačinjena kao kontrapunkt, jer ni
ljudski vek ni vek kao kalendarska kategorija, ergo – fenomen znani kao vreme,
nemaju pojavnost u materiji, nigde ljudskome veku ni podnožja ni vrha, jer nije
posredi ni kula ni planina, a tvorac rečenog jezičkog sklopa samome vremenu, nevidljivom
i jedva pojmljivom, ovde daje vidljivost, odraz u fizičkom svetu, tako spojivši
materijalno i nematerijalno u jedan oblik (što samo u poeziji bivstvuje). U toj
začudnoj slici-tvorevini kućni KROV se nalazi u podnožju veka, i to dugog, koji
se nagomilao kao planina, ili uzrastao kao bedem grada. I ljudski vek i sam
krov kuće time dobijaju neko teško odredljivo ali neporecivo dostojanstvo. No
sama pesnička slika ostaje krhka, tanana, opsenjiva, razgradljiva na elemente
koji je čine, pa opet u njihovu celinu sastavljiva, te je time dejstvena,
dinamična.
Jedna od najizrazitijih moći poetskog govora je baš u takvim
sublimacijama, u spojevima začudnim, u igri mimo tvrdih razumskih i kosmičkih
datosti i pravila... u pomeranju izvan svagdašnjeg pojmljivog. Na taj luksuz,
sve su prilike, samo pesnički govor ima pravo.
U pesmi, dalje niz stihove, lirska junačina nastavlja svoj solo bez
odaziva, taj šapat monade, monolog dični, zapitkuje on te majstore smelo zašto
su mu kuću zauzeli, zašto napali da četkaju i čekićaju, pa onda odvažno, vokativno, „majstori, majstori, izlazite, pustite me da sam kuću uređujem...“
no gluvi su majstori, ne konstatuju oni drsko govorništvo tog trpnog objekta (sluti se
da su marljivi, orni, veseli), načisto poslovni dejstvuju u okrutnosti, no
bestrasnoj, kao da to okrutnost i nije oni (kako veli žrtva, kojoj ni status
žrtve nije dat) –
Ukucavaju moje kosti
Farbaju mojom krvlju
Iznose iz mog srca
nameštaj stari...
Te tako, osim što dotičnoga fundamentalno
i elementarno fizički obrađuju, majstori ga i obezljuđuju, jer nameštaj stari
što ga izbacuju iz njegovog srca prefinjena je jezička figura koja predstavlja
sve ono što je pojedinčevo lično, stavke koje ga čine onim što jeste, njegove
slike, njegove uspomene, njegovi sentimenti, misli, zapažanja, njegove praznine
čak, njegovi padovi i gubici, greške i porazi, njegove boli i tuposti,
ushićenja i ganuća...
Čovečuljak pesmin, jedini
čovek u pesmi (jer mada su i majstori tu, kao i gost koji se pominje – oni jesu
neosporne pojave, ali tu čoveka nema), konstatuje neljudsko stanje, zbivanje
neprilično fiziologiji i ontologiji čovekovoj, saopštava da –
Njih trideset na meni
jednom stoji (ili sedi, u jednoj od verzija)
Dolazi do obrta, progovaraju
najednom majstori, kažu:
Doći će čuveni gost
Loviće maglu po šumarcima
S tvojom će se kućom
sudariti
Mora da bude kao iz bajke
Možda su gluvi, ili
oglušljivi, no nisu beslovesni, reklo bi se da liče na ljude, barem posedom
artikulisanog govora. I eto ga, tu je razlog, objašnjenje modusa tog dejstva po
posedu nečijeg života. U tome je kvaka, dakle, Čuveni gost, po svome hiru, naići će tuda, sve su prilike biće
naoružan puškom, no loviće samo maglu po šumarcima (ne tek eufemistički, već i
pesnički, u svakom slučaju bezazleno, bezmalo detinjasto) – sa čovečuljkovom
kućom će se sudariti taj gost, vele
majstori, samo radi njegovog ugođaja kuća ne sme da bude neugledna, nego kao iz bajke...
Valja obratiti pažnju, gost
niti će se sresti sa kućom, niti će na nju naići, biće to sudar, udes.
Nevažno je šta kuća
predstavlja vlasniku (kakav je njemu njegov dugi vek), njegov je svet
rasposedovan, njegovo biće konfiskovano zarad upotrebe poželjne aparatu što
služi ČUVENOM GOSTU. Sve je tako ljupko, samo po sebi razumljivo, jedino što u
tome svemu ni čoveka niti njegove slobode nema.
Jasno je, pesma Majstori, majstori je fascinantna
minijatura u kojoj su česticama reminiscencije prisutni svi progoni,
inkvizicije, Orvelov roman 1984 i Solženjicinovi gulazi i Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča.
Mada je sve što je u ovom
pevanju dotaknuto naoko frivolno, meko, neškodljivo, u semantičkim slojevima
nazire se dubina apsurda, užasa, pretećeg izvrnuća i čudovišja za koje su maestralno
sposobne čovekove zajednice, društvena zdanja i uređenja.
Pesnik Aleksandar Sekulović u
ovoj pesmi referira, dakako, na ono vreme u kome je on živeo i pisao, kad je po
obrascu apsolutizma ondašnji Čuveni Gost
iz svojstvene mu lepe dokonosti pušku prtio i lovio po šumarcima, a kojekakvi
majstori prethodno pred Gostom sve sređivali, nameštali lovinu, jelene
kapitalce i najguzatije veprove za stabla vezivali, da ih lovac sasvim spontano
u svom zanosu odstreli, bez mogućnosti da omaši. Postoji legenda da taj iz
domaće povesti nam znani Gost, Najveći Sin Naših Naroda & Narodnosti, ne
mogaše da promaši nijednu metu, jer su kuršumi služničadi njegove (majstora) iz
potaje doletali, sinhrono su oni Čuvenom Gostu pripomagali iz prikrajka, pa bi
ubiveni jelen često bivao sa dva ili tri metka dokusurivan.
Dočim, čuvenog gosta ima po
svim vremenima i mnogim zabrđima i šumarcima, naročito po zemaljskim krajinama
hudim, te tako za njega čujaše i znaše nebrojeni, kao što i mi današnji i
ovdašnji za toga istog sagraila doznajemo i uveravamo se u njegovo tu-bivstvo,
spremni da budemo živica za šišanje, ili pak nespremni, sa takvim statusom
nepomireni. Kako ko. Tačnije – retko ko. Najčešće nešto kao ko-ko-da.
Evo tebi ogledalo
Češljaj smeh u njemu
To nam uputstvo i nalog neprestano
daju majstori, budi glup i nebrižan, samo u tačku svoga odraza bleni, bavi se
najneškodljivijom grimasom.
Lice ti je poduprto
železnom tugom
To su gore u pesmi majstori dobacili na
kraju. Nehajna konstatacija, s nešto poruge, pre nego prekor. Biće da tu ima i
malo humora, pa i kap ljudskosti. Ili bar obezljuđene lakoće. Odgovarajući im,
krikom, vapajem, preuređeni čovečuljak između ostalog veli ili viče – To moj gost nije; i to je možda važnije
od krika u poslednjem stihu koji glasi – To
više nisam ja...
Onaj koji njegovom (po
ljudskom poimanju samo njegovom) kućom gospodari i meru joj kroji i prekraja –
čovečuljkov gost nije, i eto najvećeg apsurda. Sve bi to i ostalo zauvek
samo apsurdova tlapnja da Čuveni Gost
nema armiju svojih majstora. Ta armija termitskih argatnika gricka i tarupira
stvarnost po zadatom im ključu, mrči i razglavljuje, renda, masakrira,
preinačuje, razobličuje.
Sekulovićeva pesma Majstori, majstori na lakonski način, lapidarno
i arlekinski (moj crni krov na kome stoji
roda bela) markira situaciju nadređene totalitarnosti crne do slepila,
smešne po svojoj suštini, jer je nakazna, izkezečena naopačke, sva ukrivo
izglavljena, suštinski čoveko-poništiteljska, i svakako svakim svojim detaljom
lažna.
Ova je pesma jedan lepo
stilizovani užas, jedna humoreska od koje se suši kičma.
Što je dokaz snage
književnosti kao takve, poetskog iskaza ponaročito. Jedan od sjajnih primera
maksimalne semantičke sabijenosti, sažetka drenovog. Imamo čast što je deo naše
tradicije, na našemu jeziku satkana.
