Putopis stigao nadomak Dinarida, Momčilo Bakrač

 

Svetislav Basara, fotografija Vladislava Mitića

 

 

* * *

 

 

 

 

 

    Pokrenuvši se na putopisni odlazak, krenuh, no najpre sam morao zastati uzgredice, da oposlim laureatski nastup. Javljeno mi je, naime, mesec i koji dan ranije da je priredba na kojoj moram uzeti učešće datirana gotovo knap da je mogu smestiti u kalendar, kao prepreku na mom putopisnom obilasku.

    Dakle eto me, po prvi put, u slavnom gradu prve ratne republike, izlazim iz prljavog voza. Tuda sam bezbroj puta protutnjao idući na more i otuda se vraćajući, nekako uvek u gluvi noćni sat. Kadikad sam zurio u zgrade na dnu tmurnog klanca, opusteli poligon osvetljen golim žutim svetlima kao kakvo stovarište koje čuvaju od lopova što bi sekli kablove, čupali rešetke slivnika i poklopce za šahte.

    Nikad mi nije palo na pamet da bih se na tom mestu iskrcao, sem možda pod pritiskom nekakve ultimativne nužnosti.

    Ali kakve? Teško da sam mogao da zamislim mogući razlog.

    Ko bi pretpostavio da će se razlog pojaviti.

    Ovom prilikom stigoh danju, i nisam produžio dalje u pravcu dinarskih vrleti sa morskom površinom na kraju puta, istovario sam se u julsko popodne, u društvu sa blagim neformulisanim čuđenjem što je baš to moja destinacija. Žmirkajući zaplivah kroz kazan pun omorine i žutog sjaja koji je treperio u dolji između strmih brda. 

    Asfalt je prvo što mi je palo u oči.

    Začuđujuće svež asfalt, savršeno crn, gotovo netaknut, kao da je tog jutra ispeglan valjcima, ostavio je na mene prijatan utisak. Zrakasto se prostirao kolovozom centralne gradske zone, pokrivao i delove trotoara i šetališnu traku koja krivuda kroz park.

    Gazio sam osećajući se kao atletičar koji je stupio na trkalište.

    Osvrnuo sam se nekoliko puta da pogledam ostaju li iza mene kakvi tragovi, otisci patika, nanos prašine. Nije ih bilo.

    Ulice skoro sasvim puste, promine tek poneki šetač ili usamljeno vozilo, glasno u akustičnoj tišini. Dovikujući se sa sporim hodačem penzionerskog lika kog spazih na suprotnoj strani široke ulice saznao sam kojim pravcem treba ići da bih stigao do cilja.

    Gradska biblioteka. Tamo me čekaju.

    Neobični su putevi, i čudna su mesta do kojih stigne čovekovo ševrdanje.

    Da li je to vrteška slučaja, ili pak dejstvuje upravo ona nužnost, po kojoj sam, trajno i neizlečivo obuzet navadom piskaranja, jednom morao doći po nagradu za tu rabotu. Zašto baš tu, u palanačku varoš u kojoj je neko vreme robijao Basara i posle taj boravak ovlaš pominjao u svojim spisima – eto to nisam mogao sasvim da razaberem.

    Mora da postoji neka spona.

    Može biti da sam se suviše glasno i jezivo smejao čitajući o tome kako je mladi, divlji i verovatno alkoholom vozdignuti S. B. – budući vrhunski pisac, s družinom istomišljenika pokušao da izvede ritual oživljavanja maršala, tako što je inkantacijom tajne kabalističke formule, do koje je nekako došao, manijački predano nastojao da ogromnu bronzanu skulpturu pretvori u Golema.

    Golem je, kao što je znano, mitsko čudovište od mrtve materije kome se putem izgovaranja tajne Stvoriteljeve pesmice udune božanski dah života, te tako on živi, neuništiv i neranjiv, kreće se, ratuje protiv prostora, stvari i bića, čini sve što od njega zatraži onaj koji ga je vaspostavio, ili sam Bog ili lupež i uzurpator koji je prisvojio Božija preimućstva, sve dok taj isti drugom tajnom formulom ne opozove prvu i time Golema vrati u mrtvost ilovače, ili gvožđa, kamena, krpa, kupusa, bilo čega mrtvog od čega je sačinjen. 

    Dži Bi Tajto je u to vreme još uvek krasio centralni užički trg, a sa imena tog mesta, ako se ne varam, još nije bio otpao prefiks Titovo.

    U trenutku mog dolaska dočim stvari stoje malo drugačije, metalna karakondžula ukipljenog velikana – čije je pomenuto magijsko vaskrsavanje, tužne li ironije, sprečila narodna milicija, tačnije partijska iliti upravo njegova, i poslije Tita Titova – ne štrči na postamentu dominirajući vidikom njegovog grada, negde je sklonjena, kažu, a polovina gradskog imena završila je na smetlištu istorije.

    Haj žica, žica, žica, drma mi se kabanica... ima li to neke veze sa mudrošću osnovnog naziva tog staništa u zabrđu? Žičice, užičice, stoji u jednoj pesmi koju je u mladosti pevanja sročio moj kolega Blagoje.

    Nešto je, dakle, tu bilo stavljano u žice.

    Zna li se kad, zna li se ko, zna li se šta i zašto?

   

    Sedeći na kamenoj klupi ispred bibliotečkog zdanja prstima sam otkidao zalogaje crnog hleba, žvakao i natapao ih vodom iz plastične flaše, po meni je pljuštala svetlost zvezde, sve kao u sceni iz neke krševite pustinje. Zaključih da se ponašam ne samo veganski, nego isposnički.

    Adekvatno, baš po meri. Po meri, dakako, gordosti, hude, književničke.

    Tik do mojih nogu, na bok klupe naslonjen stajao je golemi ranac pravljen za globtrotera, jer, o bogovi novca i svetske slave, ja sam samo prolaznik kroz hudu stajaću stvarnost, nikakav laureat došao po mrvice uvažavanja.

    Elem, morao sam da čekam, čekam na red, u hramu knjiga nije bilo nikoga, ulaz sam zatekao zaključan, unutra senovita tama bez zvuka i pokreta, ali je moje ime, među ostalima, zveknuto masnom farbom stajalo na plakatu zalepljenom sa unutrašnje strane staklenih vrata.

    Pouzdana stvarnost, dakle, neosporna, te večeri dodeljuju se nagrade pobedniku i dvema pratiljama, muškim, te tako ispada da je konkurs bio za izbor titulu mister univerzuma.

    Osim crne organske vekne doneo sam i crni šešir od zečije dlake kupljen tog jutra u Balkanskoj ulici, ručni rad jednog od poslednjih balkanskih šeširdžija. Naručen i pravljen po meri čučao mi je lepo na znojavoj lobanji.

    Kakva sam ja ljudina mimosvetska! Tajanstvena figura pokrivena masivnim toplim klobukom leluja kroz pejzaž prerijske jare. Na meni još i crvena košulja od svile u kojoj se pojavljivah samo na pesničkim smotrama, i crne „beneton“ farmerice. Stendalovski imidž.

    Jednom rečju moj svečani autfit spremljen samo za ovu epizodu.

    Neka je dama iznutra otključala vrata i povukla se nazad u senku, potom se upalilo svetlo u holu. Oklevao sam, zapitan da li je to znak da stupim unutra, i otkuda se tu obrela ta žena zvonastog izgleda, širokih mesnatih bokova utegnutih u lasteks helanke, blajhane kose svezane u konjski rep. Imala je namučene šake pralje, crvene i reklo bi se mokre.

    Nije mi bilo jasno šta ta radi na tom gluvom i opustelom mestu, van radnog vremena. Možda je domarka koja tu i kampuje, tu spava i tavori.

    Niko nije prilazio ulazu ni u narednih dvadesetak minuta. Još sat vremena preostalo je do početka manifestacije. Senka zapadnog brda progutala je trg, pridigao sam se i korakom pustinjaka krenuo u susret događajima. Ako ih bude, ako njihova pretpostavka nije tek puka tlapnja.

    Osim pomenute pralje koja me čekala u dubini foajea kvaseći listove fikusa raspršivačem i smešeći mi se upitno, unutra zatekoh nekoliko primeraka kancelarijskog personala. Izgleda da svi tu borave, pomislio sam, zaključaju se, odremaju malo, pa nastave sa radom. Na pitanje „šta treba“ koje mi je uputio omlađi kompjuteraš ne podižući pogled sa svog ekrana rekoh da sam ja onaj, onaj sa plakata na ulazu, pobednik. Nije bio impresioniran. Dobro de, i zašto bi, za njega ja sam tek dio književne i protokolarne rutine, statistička pojava.

    Ohrabrio me da odem do direktorove kancelarije, slobodno uđite – reče, on mora da je već stigao, a ako nije – sad će da se pojavi.

    Na pitanje koja je to kancelarija, odgovor, s prizvukom podsmeha, bio je –  „Ona na kojoj piše DIREKTOR, dole čeomice ka ulazu u zdanje.“

    Srećom da diša nije spavao ispod stola, da jeste već bih postao sumnjičav i zabrinut za svoju pamet. Premišljajući se i razgledajući enterijer još ne stigoh da sednem kad se pojavio, sunuo odnekud, ne ušavši na glavni ulaz koji sam kroz otvorena vrata kancelarije imao u vidnom polju.

    - Bakračević? – podviknuo je srdačno, domaćinski.

    - Ne, kraće, samo Bakrač.

    Nije se predstavio, podrazumevalo se da znam ko je on i koje mu je zvanje i ime. Profesor Radiša Ž. Stajić.

    Rukovanje, dva čvrsta stiska koji se nadmeću. Dva pogleda preko naočara. Čujali smo se telefonom radi dogovora o dolasku, i dakako, nijedan ne ličimo na glas iz slušalice, a ja njemu, verovatno, ni na glas naratora iz pobedničke pripovetke, ukoliko je on to uopšte i čitao.

    Uvek je neprijatno to osvedočenje u očima ljudi koji me prvi put vide da u pismu iz mene progovara neko drugi, na ovoga mene nimalo nalik.

    Plaćam jednodnevni boravak na Jadranu onome ko mi detaljno opiše šta je video dok je žvakao neki moj tekst, kako je zamislio moju personu i lični opis.

    Koji minut kasnije srkutao sam neku njegovu rakiju neodredljivog šmeka. Solidna brlja s kojom je on očigledno u ljubavnom odnosu, posedničkom, jer to je njegovih ruku delo i svakodnevni provijant koji štedro troši.

    Razumljivo, pratio sam njegov solo recital, naime već od prvog trenutka bio sam bespogovorno spakovan u ulogu smernog slušaoca, te sam tako klimao glavom i gledao predstavu.

    Gos’n Radiša je jednostavan čovek, sazdan po starovremskom kroju, jednoj od svega nekoliko mustri iz minulog doba. Jednom rečju laparalo, koje istura i širi svoje kićanke i perje napirlitano kad god uvreba priliku. Opija se svojom mudrošću, permanentno pijanom od voćuše džandrljike. Iza njega u životu ostala je samo jalovina i nezadovoljeni osećaj sopstvene veličine i važnosti.

    To je seoski intelektualac, čoban-genije, školovani kadar posleratnog poleta koji je u narodnim masama krenuo u juriš na gradove i položaje. Mozgonjica što celom svetu drži neprekidno predavanje.

    Moj otac. Pljunuti.

    U stvari njegov klon nešto mlađeg serijskog broja, usavršeni model.

    Da se družimo nekih pet-šest dana – ne bih odoleo da ga ne oslovljavam sa ćale.

    Potom bih počeo da mu operišem mozak, amputiram pipke, dejstvujem po neodoljivom porivu oceubistva.

    Uspevao sam tu i tamo da umetnem po rečenicu-dve. Prostoproširene.

    Dovršivši treću rakiju, dok mi je profesor hitro i širokogrudo sipao četvrtu, usput hvaleći moj cug serdarskim uzvikom – „Ne bilo ’roka, ide tebi to!“ – pomenuo sam Basaru, nevezano, prateći kratki spoj asocijacija.

    Kurcšlus.

    Direktor knjiške ustanove opljuvao je znamenitog stvaraoca, onamošnjeg domestikusa, oblepio ga ružnim epitetima kao najnedostojniju protuvu koja je gazila asfaltom prve republike.

    Tokom tog frapantnog recitala otkoračio je do kancelarijskog prozora, pa je dugo zurio nekud kroz okno, šaka zaturenih na krsta, kao u TV monodrami u kojoj bard glumišta gospodari scenom, kameri okrenut markantnim profilom. Dramske pauze, prefinjena mimika. Briljantno.

    Samo sam snimao, bez reči. Znoj mi je potekao niz leđa.

    „Znate li Vi – napisaću mu posle u osvetničkom pismu – da sve reči i misli proizvedene u vašoj varoši tokom posleratne istorije, ako bi se stavile na tas vage, ne bi mogle da pretegnu ni najmršaviju Basarinu knjigu?“ – Dobro, malo sam preterao, robijalo je onamo par pesnika koji popravljaju prosek, ili kvare, a u republici su, verujem, hujale i liturgije, možda i molitve.

    Taman sam se spremao da povučem skretnicu, prebacim priču na drugi kolosek, uski, tesan, koji se zakucava u tunel, u kome čuče karakondžule, kad je ušao vicekonzul, moj saučesnik u službi pisanog pričališta. Tačnije, on je druga pratilja, trećenagrađeni. Finac, iliti fin lik, nešto kao onaj Fin iz neke Basarine pripovesti.

    Kad sam ga dobro osmotrio pade mi na pamet da bi mogao da nosi ime Odličan Hrčak, kao i ja, možda, kao svi mi, ili bar odabrani među nama.

    Ja i Fin smo braća po bradi, i cvikerima.

    Najverovatnije samo po tome.

    Profesor je nešto drugo, nama tuđ soj, primerak s brkovima, trimerskim, ujednačenim kao stadionska trava koja se svakodnevno zateže kosačicom što  šiša polumilimetarski.

    Fin je neka solidna marka, neponištena, koja mirno živi ispod celofana u albumu. Suzdržan a opušten, čovek s pedigreom, kojim se ne razmeće, nikome ga ne tura pod nos. Odmah mu veruješ da je stigao tačno dotle gde signalizira da jeste. Priča umereno, ni malo ni mnogo, ne otima se za pravo glasa, ali ni ne ćuti kao ja.

    Nekim čudom Fin je preuzeo glavnu reč, R. Ž. Stajić preklopio je kapislu, ruženje Basare i drugi biseri njegove mudrosti bili su samo za moje uši. Pojma nemam kako bi to moglo da se tumači. Biće da me profa procenio kao osobu mekog mozga, podobnu za iživljavanje i indoktrinaciju.

    Pristigao je i treći čovek, dobitnik srebrne medalje. Na glavi je imao kačket od tvrde slame oblikom nalik na holandsku drvenu papuču, orahovu ljusku, orijentalni čamčić. Pametnog li i elegantnog rešenja, za razliku od mog zečijeg klobuka pod kojim mi se mozak dinstao na tihoj pari misli koje ne uspevaju da sretno izvetre, pobegnu nekud izbegavši papir na koji će biti prikucane.

    Te tako, evo ih ovde, u analima bez velikog povoda. Možda i bez smisla.

    Ovaj je bio primerak mladog skribomanskog naraštaja, zakopčan u ležeran autistični stav svojstven kibernetskoj populaciji vrlog novog sveta. Otvoren i očit kao 3D hologram, ali kad bi neko posegnuo rukom da ga dohvati, ščepa za rever i protrese, konektuje se s njim u očni kontakt – ne bi našao ništa, barem ništa zbiljno i mesnato. Moja vizura, po svemu, izgleda, starovremska, avaj, već sredovečna, nije u tom liku mogla da razazna ni motiv za arčenje pisma, ili jednom rečju pisarčenje.

    To li je onaj vajni Neočekivan Čovek?

    Zovimo ga Neo, kaže mi ovog časa moj mozgovni šapirograf.

    Zbivanje se užlebilo u ritam kvarte, četvorotaktni bit bubnjara grupe Status quo, suv kao mašina.

    Usledilo je odrađivanje protokola, potpisivanje nekakvog formulara čiji se sadržaj nije mogao pročitati, toliko muljavo beše odštampan, nalik na viziju sveta teškog dioptričara čije su naočare ostale zdruzgane na crnom asfaltu. Na neviđeno lupio sam svoj šlampavi paraf na razna priznanja, prisege i zakletve, u neku komotnu rubriku uneo opis događaja – došao sam, evo prisustvujem, data mi je lenta i diploma, isplaćeni putni troškovi i laureatska apanaža, tu i tu, dana toga i toga.

    Kasnije, u zao čas, tokom javnog čitanja pobednikovog govora, sinuće mi da sam sročio i potpisao izjavu kako sam primio pare, koje ne videh, namesto kojih sam dobio obećanje da će biti uplaćene na bankovni račun koji sam, istini za volju, takođe utefterio na one kafkijanske listine. Spopašće me lepa mučnina i zajahati paranoja.

    Društvu se priključio, laganim i gotovo nečujnim dolaskom, čovek umilnog i nekako ražaljenog glasa, razvučen kao nežna seoska tužbalica, blag kao seta – pokvario nam je tup-tap ritam. Nije umeo, ili nije mario, da uz tup i ravan tempo drnda kvinte. Beše to pesnik, zovimo ga Ovid. Ispostaviće se, opet trčim pred rudu, u koju su upregnuti premoreni zadružni volovi zlatiborski, da je Ovid davni sudrug Basarin. Neću ga pitati, a hteo sam, da li je on prisustvovao onom S-B-ovom obredu oživljavanja maršala, koja se cirka cirkala i pušilo li se THC zelje tokom tog urnebesa, jesu li u ta doba momci Podrinci uzgajali domaćicu od semena donetog ili poslatog iz Amsterdama, da li je, nakon legendarnog privođenja, bilo pendrečenja i nekakvih priznanja na mukama, eventualnog pokušaja vrbovanja i nečijeg pristanaka na saradnju sa organima teranja i gonjenja, uterivanja, izagnavanja i špijunstva.

    Jednom sumnjičavac, vazda sumnjalo. Paranoik.

    Upravo stoga se nisam usudio da pripitkujem, jer ko zna, ko zna za koga rade pesnici. Nešto ću ga zamoliti... no o tom kasnije.

    - Koji je od vas Bakrač? – pitao je Ovid. – Podigao sam ruku uvis, sam sebe odmah podsetivši na primorske garagane koji su se ustobočili pred nastup u disciplini navlačenja konopca na pučkim igrama.

    - Ja sam onaj koga si jednom zajebavao preko telefona.

    Reče mi svoje puno ime i prezime. Naherih glavu pipajući uvom to što sam čuo, no nisam uspeo da napabirčim ni zrno značenja. Na licu mi je, osetih, zatitrao sablasno nevin i glup osmejak.

    Rubrika za moj odgovor zvrjala je prazna.

    - Poziv je bio sa Bakovićevog broja. Ulukavio sam se, pritajio, pa sam taj isti broj zvrcnuo par dana potom, sabajle, da iznenadim neznanog zajebanta, kad ono – moj drug Blažo, radostan što me čuje, napozdravljasmo se i natrunismo nešto šuplje priče, pa ga pitah ko beše taj što me onomad s njegovog telefona častio kažom o blamu koji sam navodno počinio u pijanom stanju drpajući, javno i bezočno, za dupe i sise neku mladu sojku, ženu direktora Doma kulture u T., domaćina manifestacije na kojoj sam, kao i Blagoje, učestvovao. E, to je bio pesnik taj i taj, nestašan mangup, objašnjavaše mi Blažo, kao nezlobiva šala, na inicijativu tog pesničine, to jest tebe. Vidi, znam da te on nagovorio na taj pasjaluk, mada nije hteo da prizna, ko je drugi mogao da ti nadrobi... o toj situaciji... ali šta ti je to trebalo?

    Nisam imao pojma o čemu priča. Rekoh mu da takav događaj ne postoji u dosijeima moje krivice.

    - Bio si pijan, prijatelju, mortus, zato se ne sećaš.

    - Nemam ni zabeleške o takvom pijanstvu, tačnije – barem potonjih godina nisam se tako urnisao, kunem se da nemam ni registraciju o šizofreniji, dakle, ova zapanjujuća priča po meni je nerešiva. Ne mogu da se izvinjavam i tražim oproštaj za nešto čemu nisam prisustvovao, pa te molim da prihvatiš izostanak izvinjenja i to mi oprostiš.

    Zbunila ga je moja dijalektička smicalica, udubio se u rebus i zaćutao. Nije mi dao traženi oprost, ni u tim časovima niti ikad posle. Ostavio mi je hranu za paranoju, škakljivu pomisao na nekakvog mog dvojnika koji po svetu baza i operiše.

    Za sve vreme dijaloga Ćale me gledao netremično, uvis isplutalih beonjača, mračan kao Karađoz, a književnici su okretali noseve od neprijatnosti, uljudno zurili u šreh.

 

    Docnije, na koncu svečane priredbe povodom dodele priznanja, nakon Ćaletovog uvodnog tetrebisanja i šturog saopštenja predsednice žirija, čitao sam slovo posvećeno Milutinu Uskokoviću čije ime nosi dotična nagrada. Bio je to, sve u svemu, lament, kaža o istorijskoj nevidelici, kako onoj iz Milutinovog časa, tako i još više našoj, aktuelnoj, gorko i zloslutno vajkanje.

    Neumesno. U najmanju ruku nepotrebno.

    Namrtvo sam ugnjavio vrlu publiku, najpre sjadio pa potom ražestio stolujućeg protonamesnika Ćaleta. Klon tate mog, sekund nakon što sam prošištao „hvala“ i zavezao gubicu, prišao mi je i istrgnuo iz ruku papirčine sa govorancijom, bez objašnjenja. Tako je taj moj valpurgijski recital postao njegov plen. Biće objavljeno u časopisu, tako će mi natuknuti kasnije, preko zalogaja, negde u dubini večeri.

   No mora se reći – taj kabasti tekst ozbiljno je zamislio gospođu s titulom doktorusa književnosti koja me nagradom ovenčala, a oduševio je kolegu mi Fina. Po svršetku mog znojavog čitanja brzorečicom odlepio se od stolice bodro, prišao mom mestu za stolom i pružio mi ruku, čestitam, kolega, rekao je uz naklon. Srebrni Neo visio je markantnim profilom u pravcu svojih kolena, rekao bih da je mrdao ušima, verovatno je to bila vežba viličnih mišića, trening fejsliftinga.

    Sve izuzev mog gnjavež prosedea svršilo se brzo, na juriš, kao pod šmrkom policajskog oklopnog vozila za razbijanje demonstracija. U trku odosmo čaršijskoj restoraciji, klapa odabranih predvođena Ćaletom koji se u hipu beše vratio svom razbaškarenom dobrom raspoloženju.

    Još jednom sam morao da primetim: baš kao moj rođeni, moj mušičavi otac.

 

 

 

* * *

 

    Peške ulazi u varoš, onako kako je jednom davno iz nje otišao, što mu se čini smešnim i veseli ga pomalo.

    Spušta se strmim makadamom nadojenim prolećnim kišama, ide krivudavo, zaobilazeći barice, nogavica visoko podvrnutih nad blatnjavim cipelama.

    Gospodin u tamnom građanskom odelu, sa halbcilindrom na glavi, a preko ramena mu prebačen stari pleteni torbak sa narodskim vezom. Među kućama u udolini ubrzano se zgrušava mrak, ponegde već svetlucaju prozori, upaljene se nekolike ulične svetiljke na glavnoj ulici i centralnom trgu. 

    Prijatna nevidelica. Njegov dolazak je gotovo neprimetan, retki prolaznici na njegovo nesvakidašnje podobije ne obraćaju pažnju, niko se za njim ne osvrće. On ipak hodi meko, nehotice prigušujući korak, spuštene glave, lica zaburenog među podignut rever kaputa i uštirkanu visoku kragnu bele košulje, zirka ispod oboda šešira natučenog na čelo.

    Dolazi u domaju, iz koje je sretno pobegao, da svoju đačku naprtnjaču vrati kući, uteši je i usliši, i da majci na poklon prinese knjigu koja mu je objavljena, pa, ima već godinu dana. Skanjivao se oko tog posla dugo, no prethodnog dana je naprečac odlučio, od vladinog načelstva zatražio automobil sa vozačem, što mu je odmah odobreno, kakav luksuz, kakva drzovitost minornog carinskog službenika koji je na poziciju stupio onomad.

    Vozilo se klimatalo ceo dan, od Beograda do Valjeva, potom dalje, odličnim seoskim putevima kraljevine. Ni za živu glavu ne bi tako pompezno ušao u Užice, od šofera je tražio da zaustavi kola kraj drumskog svratišta na osmom kilometru od one strašne čaršije, tu da prenoći i sačeka ga, pa će nazad rano jutrom. Momak je treptao i stiskao usta kao da bi da ispljune nešto trpko, no ćutke je poslušao.

    Dok su tokom duga dana uz trtkanje motora jurili zemaljskim šarom porazgovorili su o koječemu, suzdržano.

    Kako su odmicali za njima je sve dalje ostajalo novo doba.

    Dečko je rođeni Beograđanin, kicoš negovan i napomađen, divno ušiljenih brčića krutih i tankih kao par musketarskih floreta, lepo vospitani izdanak jedne viđenije porodice, mladi odmetnik, dalo se naslutiti, trudom familije vraćen iz mondenskog zaludništva, nabrzinu opremljen šoferskom veštinom, na divno nameštenje ututkan.

    Zanimljiv lik, možda valjan za neka naredna pisanija.

    Milutin obzervira njegove glatke pokrete, opsenarske, tu mudrost prstiju, školovane reflekse, mišićno majstorstvo, umešnost mimike. Glatka i tanana je i njegova pažnja, mada nehajna. Njuhom lisice u dotičnom uvaženom licu kome je predat na uslugu prepoznao je bivšeg seljačića.

    Da, da, i ispod sjajnog engleskog štofa putnikova koža još uvek snažno miriše na poreklo.

    Ostao je momak pored svoje karuce bez konja i gledao za njim muljajući po dubokim džepovima donjeg dela uniforme, tražeći ko zna šta, možda perorez kojim bi čistio nokte, ili se branio od drumskih razbojnika koje mu nije bilo teško zamisliti, ili je tražio talog ustaljene intimne dosade, ili mrve zaostale iz kafanskih sedeljki po Skadarliji, ili kakvu zaturenu psovku, upućenu opštosti, ili baš na račun hirovitog mušičavca koji ga tako nerezonski otpušta, obavezanog, kao kljuse privezano za direk pri vajatu.

    Gospodin ćata se osvrnuo i mahnuo momčetu snebivljivo, ljermontovljevski setno, no produžio  je u svoj neobrazloženi odlazak.

 

    Oseća toplinu i jezovitost dok se približava domu. Šmrkće, bezrazložno, kao da dijafragmom sluti da bi mu nos mogao proplakati.

    Već vidi uleglu kuću, u svesti, kao na umrljanom akvarelu, pre nego što će je odista ugledati, neosvetljenu, slepih okana. Na zaokretu ulice nešto ili neko u njemu zakoči pogon kretanja, pa stoji, kao voz kad se zakuca na četvrt vrste od perona, na stanici Astapovo, recimo, na kojoj sedi starčić umotan u gunj. Ne, nema u tome ništa ni tragično ni bolno, samo vetruština vremena, ne, nema ni nje, već samo tragovi njene marljivosti i hitrine. Tu su samo obudovela mati i usedela sestra, njegova Mravčica. Svi ostali su se u zakovitlaju pokreta ovamo i onamo odvrteli, kao čigre niz strminu naherenog astala širokog kao poljana, eno vrte se, Bogu hvala, u zujanju koje polagano usporava, obavljaju sve što se potrebuje i što sleduje.

    Misao mu je čudno malaksala. Mušičava ruka vadi odnekud maramicu, pa briska okolo usta, skuplja neke balave neizgovorene stvari. Zapinje izrasla dnevna čekinja, neobjašnjiva tupa mrzost joj na bodljama.

    Okreće se poluokretom ulevo, po kakvoj to mehanici, glatko, na blatom podmazanim đonovima, pogleda hitnutog ka udaljenom kandelabru izraslom ko zna kad tu gde mu mesto nije, gde je nekad bio dud u čiju koru je usekao svoje ime i neki dečački zavet koji ne pamti. Same noge krenu onamo. Kao talas gnjile utehe ogreje ga ganutost u trenu kad je spazio tablu s natpisom, metalnu, klecnulu na jednu stranu, ožeglu u riđoj rđi. Još je tu mehana, nezaboravna, za koju mu je otac džibru pekao, u tome senovitom, tamom zatrpanom brlogu odmarao svoje kamene šake. Onamo je on, dečarac, sam nekoliko puta stupio, po majčinom nalogu, da oca umilostivi da odonud izađe, svrati kući, na ručak, družbu, makar konak.

    Ulazi. Divota. Vonj otkuvavanih krpa i gorućeg petroleja iz dvaju lampi.

    Tri gosta mlohava kao moruzge pobacane po stolicama, vise u poluležećim pozama. Zvrndanje cvrčka odnekud.

    Naručuje po bokal crnog vina i vode, pa bućka bevandu, pa vadi duvankesu, mota. Okolo njega huji nekakav govor, koji on ne čuje, ali ga razume, znan mu je oduvek, to je prazni hod pukog životoka, nalik na depeše upućene izdaleka, telegrafom, krto kuckanje, dugi minuti tišine, pa odgovor.

    Ništa mu od toga ne smeta. Teskoba je samo njegova, pod dijafragmom.

    Iz dečije torbak-vreće koju je poseo za sto uza se vadi plajvaz i beležnicu. To je njegov uvežbani beg među fragmente, koje lovi kao mušice. Namesto slova sporo uškrabava crtež, lice neznanog okatog mulca, sišlog sa fresaka, blago i tronuto, očiju iskolačenih od neke prepasti, ili je to seta, ili sumnja. Potom njegova mušičava muza krene da mrmori o Ženevi, neka ocvala a lepa žena na keju kraj jezera, koju u zbilji nigda sreo nije, ona mu se osmehne, zagonetno, bestidno, proživljeno, pa krene promenadom, vijoreći kosama, vešto zanoseći gizdavom haljinom, povijajući se u struku, to ona čitavim svojim zrelim telom priča o minulim romansama, tom dragocenom joj plenu njenog trajanja, no ne poverava to njemu, slučajnom posmatraču, nego nevidljivom svedoku, valjda krivcu za njena izneverena htenja. Za njega pak ona opcrtava cinični komentar na račun njegovih sanjarija o nedostižnoj dragoj, ruga mu se, nehotično, iz pukog nehaja, samom tom paradom damskog sveznanja, belosvetskog, jetkog i prezrivog, poništava njegovu romantičarsku čežnju.

    „Kako se lako, olako, sablasti i himere pretvaraju u rukopise, veselniče hudi, sinji čupavče, – mora da je to pomislio (sebi je tako tepao, jedno zbog smese vedrine i melanholije u svom ispredvajanom karakteru, drugo radi tvrdovlase obraslosti svoje glave) – koliko li ćeš takvih zgoda još izmisliti pa upisati u trajanju, koliko nedogođenog bivanja nagurati u štiva...“

    Zaneo se Milutin, udubljen plutao nad prostorom kao na ljuljašci, usput je pretočio onaj akov vina u rezervoar svoje kotlovnice kao u Ženevsko jezero. Bokal sa vodom ostao je gotovo netaknut, zidovi su mu obrasli mehurićima, to živa tečnost počinje da stari i malaksava, gubi dušu. Pojmio je da je noć samo jedna jedina kaplja, koja se odvali izjedna, a ne tren po tren. 

 

    Naručio je večeru. Kobasice s roštilja, restovani krompir, ljutu papriku, hleb. Gutao je bez volje, posle malo ovlašnog žvakanja. „Moraš da usporiš, ne smeš da pretičeš vreme.“ To je tačna misao. Vreme bi moglo da se uvredi, naljuti, pa da jurne i ostavi ga daleko iza, u pregaženom glibu, u nerazumevanju. Pisci koji jurcaju napred u gordosti i nestrpljenju ostanu bez daha. Nastupa doba podmuklo, brišuće, razdešava pletivo minulog, lomi hlebne naćve, kruni lepa zdanja čovekove intime i tihog zrenja, sve u ime perspektiva nesagledivih. Kud se denulo zbivanje vekova, kao da se sve pretočilo u futur. I on stremi onamo, a ukleta i bezglava je ta trka.

    „Moram da se vratim svojim mislima zaspalim za doksatom, – šapuće sam sebi iz čudne blizine nad uvetom – da se obazrem za svojim zapaučenim tišinama, sporim trenovima nepatvorene radosti saznavanja...“

    U tome je tajna, pisac je kočničar što usporava bekstvo sveta, a ne mahniti čudak sa trnokopom.

 

    Vratio se ugnutoj kući, prošao ispod uraslog dovratka. Majka ga je poljubila u čelo razgrćući mu vlasi, kao nekad. Sa sestrom se igrao uplitanja prediva, cerekali su se, nadigravala ga je, kao uvek. Niko nije plakao. Legao je u visoki očev krevet, hladan, kao u zemlju. Sve je obavio, o klin nad ognjištem obesio je đačku tkanicu, šuškor svojih upakovanih papira predao jedva pismenoj majci, a ona je svezak milovala neveštim prstima punim stida ili neverice, ledenog zazora koji je pokušala da sakrije. Ujutro je u slast jeo sestrin hleb udrobljen u kiselo mleko zasuto šećerom, izmilovao tele jedine krave na domu, ostrugao sulundar, nacepao drva.

    Nije mu se išlo, nije mu se ostajalo. A i jedno i drugo se mora.

    Otići je bilo znatno teže.

    Dan je bio pijačni, sve što hoda slilo se u čaršiju, na pazar, a zvezda je udarila iskosa kao da je tek rođena, treštala je od zdravlja i raspusne veselosti, svetlost je pljuštala po oblicima odbijajući se mahnito, oštro i nekako talasavo, sve je tiralo u prozračnoj vidljivosti. Njegovo crno odelo i šešir upijali su zrake kao bezdana pećina, pogledi ljudske množine su se zabijali u hladni obris njegove figure, ispitivački, podrugljivi i besni. „To je ona bruka, onaj što je proglašen nepoželjnim!“ – činilo mu se da čuje njihove misli, da čitav grad bruji kao štala puna pomamljenih zunzara, probijao se klizeći uz zidove. Ne bi čudilo da za njim uskoro krene potera.

    Nije predvideo, nije mu na pamet palo, da će tog jutra morati kroz vašarište. Naprosto nije smislio kraj te priče, pisci se kadikad upuste u dubiozu neke tamne fabule ne prezajući, bez trunke ideje na šta će to izaći. Zabrazde u živo blato.

    To je feler njegove imaginacije, nedostatak svršetka.

    A sad je on u priči, u nju se surduknuo kao u jendek, vajni glavni junak, obnevideli kočijaš koji je ispustio kajase, a zaprega se džilita, nekud se zaošijala bez kontrole, točkovi klepeću, nespretnjaković poskakuje nemoćan, užasnut. On, tvorac priče, pao je u njen bezdan i sad očekuje da ga snađe sve zamislivo i nezamislivo.

    U glavi mu se gojila groznica, rasla je kao sapunska pena, prelivala se, jedva je zadržavao pribranost, spreman je bio da potrči i zaglavinja uz strmen, kao divljač, kao kakva raskrinkana nakaza, uljez, izrod koga bi svako rado zatukao. Za sve to vreme u njemu se grohotao trezvenjak, onaj znalac paragrafa, klicao je: „Smiri se, blesane, niko ti ništa ne sme, po slovu zakona, po zdravoj logici!“ taj njegov parnjak dobacio mu je, mrseći kroz zube, uobičajeni prekor, gotovo kletvu – VIDI LUDAKA!

    Taj je i prevagnuo, onoga drugoga je obdržao pri pameti, ponovo je bio u pravu, barem još ovaj put, niko se nije za njim obrušio, ni grdnjama, kamo li kamenom, vilama i kosijerom. 

    Odelo mu je bilo mokro od zapare u krvi, dah kratak i uzburkan kad je izbio na čuku i grad izgubio iz vida. Smejao se sam sebi malaksalo.

 

 

* * *

 

    Basara grize tanku pekarsku kiflu kao da rastrže štap kojim ga neko draška. Kao i uvek nakostrešeno je čupav, nikad se ne češlja, vetrovka sa kapuljačom zakopčana mu samo onim dugmetom pod grlom, ostatak visi razdrljen. Zuri unutar sebe, u neku misao koja mu se zaglavila na traci, natmuren je i prgav, u svakom času spreman da se pobije bilo s kim.

    Niko živ ne doznaje šta se njemu mota po glavi, i kada se iznenada zaleti u glagoljanje on ne otkriva ništa o sebi, a to se dešava svake prestupne godine, ostatak vremena neprijatno je ćutljiv, retko odbrusi neku polurečenicu. Kad ga spopadne napast govorništva – mrmori kao da pevuši šotovoće bez sluha, unjkavo, često zastajkujući, ali priča je jasna i sasvim sazrela, kao da je reči dugo skupljao, stavljao u pac da odfermentiraju i nabreknu.

    Momentalno igra partiju pokera sa Svetim Duhom. Neravnopravna partija, mešovita, on igra otvorenu a Duh zatvorenu, Basara meša špil, treba da podeli karte, i to je prednost, kao bajagi, mogao bi da vara, ukrade neku dvojku za ful, tričavi, sa dva žandara, ali ni ne pomišlja na to, zna da je smešno, i četiri keca je malo, protivnik bi imao fleš rojal, sa petim asom, a zna se ko bi ispao lopov.

    Mada je rečeno da Duh dolazi kao lopov... i to je jedna od mnogih začkoljica, glavolomnih.

    Ne interesuje ga da pobedi, štos je u tome da ponešto prokljuvi, recimo kada    i kome Duh obezbeđuje svoju naklonost, kako bira izabrane.

    Glupa tautologija, izabrani su već izabrani.

    To ga nervira, kao svrab, ta podmukla i nerešiva kaža o predodređenosti, u koju se ne usuđuje da poveruje, po njoj, ako si izgubljen... izgubljen si unapred i nemaš čemu da se nadaš, a oni izabrani, zar, ne moraju nimalo da se trude niti da strepe.

    Ako je tako, kad bi se to razotkrilo – sve bi stalo.

    Bolje je ne znati.

    Zato on mulja karte, premeće, šmira naokolo, još nije dao Duhu da preseče špil. Spušta ga, prepipava džepove, nalazi cigar i pripaljuje. Duva Duhu u lice. Uz osmeh, a potom se izvinjava, neubedljivo.

    Raskvašeni mart još crkava na ulicama. Krpe prljavog snega bazde na trule čarape. Basara stoji pred pešačkim prelazom, iz leve mu ruke vise knjige, gole, stegnute kaišom od ispucalog skaja, to je njegov drski modni detalj, kojim su svi zgroženi, i besni, kao da ga je on sam smislio, a u stvari je haklberifinovski.

    Desna šaka je zauzeta dokrajčivanjem opuška na toj ušinutoj puš-pauzi pred semaforom, dok svetla žmigaju u tri boje, sve u krug, pešaci zaobilaze ukočenu dileju koja pokušava da razume saobraćaj, ili stoje podalje zijajući u stranu.

    Klempave knjige klize sve niže, rado bi ih spustio u baru skraja ceste, nateže se sa tom idejom. Što se njega tiče to je poslednji dan školske godine, i svih tih godina, tako je rešio, pa bi trebalo da ode, ispozdravlja se sa svima, pre toga da izurla sve što je imao da saopšti zalupanoj svetini, pohađačima napretka u životu, i lokalnim bogovima znanja i uspeha, državnim bogovima gluvih ušiju, svim tim sretnim skotovima, sretnim jer zamišljaju da su stvarni.

 

   Otprilike pedeset godina kasnije na istom mestu pred crvenim okom kutije zaustaviće se bradonja sa crnim šeširom i crvenom košuljom, neki pozorišni Ciganin, ocvali Makar Čudra, Basaru će okrznuti ramenom, pa će zirkati u to prazno mesto, fikcionalizujući, uostalom sasvim tačno, da se upravo sudario s njim, na trenutak spreman da ga pozdravi – gde si, Svetislave, kako ide – ali će se suzdržati, iz zazora, sasvim razložnog, pred mogućim skrivenim kamerama u to doba svukuda posejanim, pa će koraknuti preko sveže asfaltne čorbe već odlutavši u mislima ka dve okrugle nule u stogodišnjici smrti M. Uskokovića, ka njegovom skoku u hladnu Toplicu gde ga je sačekala i ponela epigenija, tok uzbrdo pod humom Hisar, što je sve na brzaka izguglao spremajući se za ulogu laureata Milutinove nagrade. Potom mu misao skače, posve neočekivano i bez ikakve asocijativne kopče, na Hozea Muhiku, predsednika Urugvaja, jedinog državnika koji svojeručno hrani vlastite kokoške u sirotinjskom dvorištu svoje hasijende u predgrađu, i umesto na latinskom – quo, quo, quo vadis – ili po srpski gadljivo – pi-pi-pi – vabi ih lokalnim slengom... nešto kao: ećoećoećo.

    Hm, možda njegovi mušičavi nizovi misli ipak imaju neko ludo zanimljivo kriptično značenje... da vidimo: Muhika –mušičav... Basara i zrnevlje i kokoši i blago Hisara... ko će znati.

    Onaj će da se izgubi u viru nemanifestovanog vremena, a Basara će ostati ukipljen, nastaviće da na sitne komade lomi nedoumicu o tome ima li smisla deklamovati, dramiti i obračunavati se, drobiti priču kao nekakav samozvanac, ili je pak mudrije zabrzati nekud i zametnuti trag.

    Šta bi najradije radio, pita Svetislav Basaru.

    Šumar, odbrusi ovaj posle manje od sekunde.

    A zašto?

    Jer za to valjda nije potrebno učiti gluposti.

    Čekaj, kaže Svetislav, ima još zanimanja, ceo veseli pandemonijum, hajde da ih pobrojimo.

    Teraj se u kurac – hmikne Basara. Ipak počinje da nabraja, naizmenice sa samim sobom, kao u ping-pongu:

    „Gondolijer, matador, grobar, urar, čizmar, šeširdžija... „

    „Spasilac!“ – odgovara mu Svetislav.

    Iznerviran, Basara nastavlja rafalno: „Žongler-kapelnik-šifrant-džeparoš-svodnik-narko-diler... smećar, pozorišni sufler, čitač sa usana...“

    „Pop!“ – bubne Svetislav nakon stanke, defanzivno, a onaj iz taka uzvraća:

     „pop-pevač, tkač, ložač, orač, nakupac, živoder, mrtvozornik, žigolo, baba-sera, dželat, liftboj, izbacivač, uterivač, prosektor i pro...“

    „Kalemar, vrtlar, ćuprilija, živopisac, kaligraf – izbacuje Svetislav trpko – dimnjačar... knjigovezac, tkalja, ranarka, vaspitačica, babica, travar, mlinar...“ pa zastajkuje, i gubi bitku...

    „Da, babac, hajde, budi babac, ti budi konzul a ja ću biti prokonzul, ti budi burmudžija a ja ću bit’ barudžija, kotlokrp-užar-pužar-šetač~pasa-amal-šinter-škopitelj-radio~voditelj... hoću da budem šumar.“

    Tokom prepirke, ne primetivši, prešli su preko zebre nakon što su sačekali da se upali crveno svetlo, stigli do škole, banuli u učionicu, na prvi čas koji samo što se nije završio, profesorica latinskog, lepog nadimka Šarganka, zurila je tupo i gotovo sažaljivo u to što se vuče do zadnje klupe odsutno kao prikaza, davno je odustala od prekora.

    - Šumar! – graknuo je Basara glasno, na šta su glave počele da se uvrću u njegovom pravcu. Niko se nije nasmejao.

    - Molim? – zapištala je Šarganka presamićena preko katedre.

    - Ne kažem Vama... hoću da budem šumar.

    - Budi. Bravo. Za tebe je to pravi izbor.

    Tada je razred navalio da se kikoće i podrugljivo njari. Basara, koji još nije stigao da sedne, teatralno se poklonio, pa je, nakon što je tresnuo knjigama od sto, obema šakama pokazao digitus impudikus uzdignut visoko ka plafonu.

    Izbačen je iz učionice.

    To je, kako beleže anali, njegov lični rekord, čas koji je trajao kraće od pola minute.

    Sledeći čas je bio srpski jezik i književnost, prvi je stigao pred ta vrata, kao da mu se ne znam kako žuri, kao da je bogovski spreman, nekoliko minuta nervozno je koračao napred-nazad kroz hol čekajući zvono, praznih misli koje je pokušavao da prepakuje, potom je zviznuo kao čobanin, odličan zvižduk bez pomoći prstiju, fascinantnom brzinom zvuk je stigao do zida u dnu hodnika i vratio se neznatno okrnjen, ošamario ga po ušima, nastavio da se lomi u sitne krhotine odjeka, mrmor u košnicama učionica načas se zaledio, i tad su se, kao da su preplašene, zaorile brodske sirene, na vrata je grunula rulja školaraca, kao stampedo, tela su ga zaobilazila nepogrešivim instinktom, kao stećak s kojim se nezdravo sudariti, osećao se odlično tako nedodirljiv, poboden u pravo mesto, u preteću samoću.

    Sve vreme je disao svojim ritmom, neometen.

    Tad mu se jasno ukazalo da je, sa stanovišta Duha, sve u redu, i Svetislav i Basara samo treba da održe tu poziciju i da nastave kroz tunel.

 

 

 

* * *

 

    Nakon provincijskog kultur-fijaska na kome svečano dobih Milutinovu lentu usledio je vrhunac događaja koji celoj stvari daje smisao. Krkanluk, naime. Nagnezdili smo se na visokoj terasi nekog traljavo rustičnog a la turka kućerka, raspored za banketskim stolom bio je logičan, čelo je zauzeo dakako R. Ž. Stajić, na suprotnom kraju (da li na začelju?) vulgus laureatus, levo do njega doktorka književnosti kao lice odgovorno za hijerarhiju, Ovid i Neo su pojačali direktorova krila, a mister Fin se osamio na desnom, odnosno levom krilu, zavisi u odnosu na koga se određuju strane sveta, okružen praznim stolicama po kojima je rasporedio svoj bagaž, lagani letnji sako i aktovka s jedne, rančić sa druge strane, ozbiljan čovek, temeljno pripremljen za put, ali ostalo mi je slobodno mesto zdesna da parkiram klobuk i kožnu naramenjaču punu knjiga, mojih, pesničkih, koje ponesoh na poklon neznanim junacima.

    Tu je bila i beležnica i dve-tri hemijske olovke, oprema za skribomana na permanentnom zadatku, tačnije privremenom radu u inostranstvu.

    Nisam ti ja, pomajko moja Literaturo, uzalud puto-pisnuo, krenuo u susret svim zavičajima, najpre da se, ako je moguće, definitivno ras-crn-ogorčim, pa najzad pošteno ogorštačim i u permanentni se turizam pomočim u kolevci mi mojoj mediteranskoj...

    Otkrivši postriženu lobanju izgledao sam kao bajker helsenđelsa, ili ataman stepske bande, znajući to skinuo sam cvikere, da ne kvarim imidž. Krajolik se raskvasio u prijatnom zamućenju, od Ćaletovog lica, u daljini, ostali su samo brkovi koji su se pomerali gnjecavo kao gusenica.

    Glas mi se momentalno promenio, sam od sebe, dobio boju bukovog bureta odstojalog u rakijskom podrumu, čak i naglasak je mutirao ka dinarskoj nabusitosti. Spao je sa mene sav intelektualni premaz. Reklo bi se da su svi to uočili.

    Neka, tako i treba.

    Pojma nemam zašto mi se to dešava, ali tako je oduvek, tek što se obretem u kakvom novom vilajetu, sasvim mi tuđem ili jedva poznatom, čak i ako je značajno drugačiji od onoga u kome pretežno tavorim – neki upijač, sa kojim sam se rodio, očas posrče ekstrakt lokalnog kolorita i primora me neodoljivom silom da se transformišem, savršeno se ukalupim u imitaciju rođenog izdanka onamošnje faune. Sad sam najednom Ero sa onoga svijeta. Komotan kostim, i težak, i krut, kao da je namočen istopljenim voskom koji se neumitno steže.

    Spopao me sablasni sentiment, sasvim adekvatan, halucinantni osećaj da se tu ne osipaju minuti i sati, nego kalendari u raspadajućim petoletkama i dekadama. Do aktuelnog časa dovejan sam u vidu trunja, i nastavljam da vejem istim tepom.

    Za to ne treba kriviti vino. Htedoh da naručim čašu nečeg vrhunskog, izbor je pao na „kaberne“. Samo jednu čašu. Pa tako čašu po čašu, do nekog prostog broja. Međutim, Ćale se pobunio. Reče da je to preskupo, reče kako bi bio red da uzmem nešto skromnije, predložio je neki lokalni šnaps.

    Načomrčih se sasvim po erinski. Zajedljivo sam zahtevao celu buteljku baš tog vina, pa neka je najskuplje, plaćam iz svog buđelara.

    Nastala je natezaljka u stilu „neće moći, pa da posle pričaš kako smo nikakvi domaćini“. Umešao se i Ovid. „Rašo, – izustio je, što molećivo, što zgađeno – doplatiću ja koliko treba, nemoj da se brukamo.“

    I tako na sto ateriraše dve zapampurene boce traženog crnjaka, sve o trošku manifestacije, Ćale se zainatio kao jarac na brvnu, kad je već tako onda će da bude duplo. Fin mi je pomogao u ispijanju, niko drugi nije hteo da se pridruži, mada sam nudio. No nije bio od neke naročite pomoći, pijuckao je cifrasto, opreznim srkovima, kao da je u pitanju sirup za kašalj, ili muška voda koja bi ga mogla uvesti u stanje nepoželjne ekstaze.

    Za obed naručih porciju drinske pastrmke sa redovnim prilozima, šopsku salatu i pečurke na žaru. Drzovito. Udubljeno sam žvaćkao, prstiju masnih od ribe, sve zalivajući nasladničkim gutljajima.

    Ostali su uživljeno brstili roštilj i nešto uzgred zveketali. Nisam slušao. Bila su to bućkanja na okrajcima sluha.

    Spolja sam delovao uljuđeno, čova zahvalno predan zemaljskim uzdarjima, nezasluženim, stoga još dragocenijim, a iznutra me izjedalo teskobno čuvstvo izlišnosti i besmisla. Moja stara patnja. Nikako da je se trsim.

    Neka od dvaju hemisfera mozga ipak je skupljala okrljke govorancija. Ona koja je zadužena da proprati i negde pribeleži svaku tričavost.

    - Eh, naš dragi Milutin, kud ne požive, imali bismo danas pisca evropskog značaja, ovo bi bila manifestacija najvišeg ranga. – To je rekao neko u magli, onamo na suprotnoj obali.

    - Užičani njegovog vremena proglasili su ga personom non grata, jel’ da, dolazio je krišom u posete svojima... tačnije, smogao je hrabrosti za to svega jednom ili dva puta. – To je izgovorio neko iz mene. Prznica. Nisam siguran da li sa onog ili ovog sveta.

    Valjda sa ovoga, na onom svetu, bar se nadam, ne postoji gugl sa koga sam pokupio dostupne podatke o Uskokoviću, između ostalog i taj trač.

    - Izem ti čoveka! – izletelo je ispod Ćaletovih brkova, masan uzvik, preko zalogaja krmetine. Poželeo sam da ga pitam koga „ize“ – mene ili Milutina, ili je mislio na neodređenog čoveka palančanina iz vremena prošlog – ali se suzdržah, spreman da sačekam da izelica nadopuni taj šturi iskaz, što bi po neminovnosti moralo da se desi. No gle čuda, ispod brkova je dopiralo samo mljackanje. Nevino, nimalo ljudoždersko.

    Ipak je to samo seljačka fraza, Ćale ne jede ljude.

    Nadomak moje kratkovidosti Fin se smejuljio muzikalno i ustrajno, ali bez jasnog uzroka, te stoga iritirajuće. Ćale ga je pitao šta je smešno.

    - Apsolutno tačno! – reče Fin, tako potvrdivši moje reči.

    - Književnik kojim se danas dičite – reče – bio je za života naveliko olajavan i napadan od strane svojih zemljaka, tretiran kao najveća protuva.

    - Ma otkud to!? – graknuo je Raša Stajić apatičnim glasom beloglavog supa, na šta je blagi Fin podigao kažiprst leve ruke, potanko izdeklamovao kako je mladi pisac, kasnije nazivan običnim piskaralom i preispoljnom ništarijom, negde javno izrekao kritiku, ili pre podsmešljivu opasku, na račun lika i dela Dimitrija Tucovića, što mu je do smrti zamereno od tadašnje čaršije užičke.

    - No evo, mi današnji smo se iskupili! – prosiktao je Stajić zajedljivo.

    - Nego šta... – rekoh ja – tako će jednoga dana potomci iskupljivati vaše smešno i nakaradno nipodaštavanje savremenog genijalca, Basare naime.

    - Ko dira mog brata Basaru? Ovde ga svi volimo i poštujemo. 

    To se oglasio Ovid.

    Na to je usmerio anfas ka Ćaletovim brcima. Brci su se promigoljili u znak potvrde. Pritvorne li gusenice. Nasmejao sam se krvnički i užasno se zagrcnuo zalogajem nakvašenim vincetom. Umalo se ne prevrnuh sa stolice u naletu gušenja. Kašljući đipio sam na lake noge atamanske, ustala je i doktorka, pa me tapkala po leđima sasvim neefikasno. Ipak sam došao sebi.

    A moglo je to biti spektakularno samousmrćenje žderonje.

    Moja doktoričica književna u koju sam zurio kroz suze brižno me držala za mišicu, pipkala moj užas mekim očima srne. Pao sam joj na grudi. Bukvalno. Ili preciznije, pognuh glavu i smestih je ponad njenih dojki naslanjajući se uvetom, kao mučenik koji bi prilegao da dremne. Nisam čuo otkucaje vekerice. Ispod pazuha joj se širio svež miris malinjaka. Nigde znoja niti ikakvog mirisa puti. Spustila je ruku na moj volovski vrat. Bila je zapanjujuće mrazna. Letka ledena. Gde li si se tako ohladila, ženo, pomislih, da li na polarnim predelima znanja o književnosti, ili u frigidnom frižideru seksualne isposnice... trebalo bi naći nekoga da te odmrzne. Evo mogao bih ja, uz pomoć kalorifera navarenog do daske.

    U svoju odbranu moram da kažem: ne bih o dotičnoj gospođi promišljao u erotskom kontekstu, da ne beše tog bliskog susreta treće vrste, ili četvrte. Ovako – to je bilo neizbežno. No čim sam se odmakao luda senzacija je iščezla, vratila se u amigdalu, taj crni kliker starog mozga. Amigdala mi je namignula. Žena je bila seksi koliko i kvaka na vratima.

    Vratima bolničkog odelenja. Odelenja za vrlo vrlo nervozne.

    Za vreme moje agonije ostali posmatrači ostali su mirni kao u pozorištu. Suze i užas su mi pomalo izoštrili vid, što mi je omogućilo da spoznam čudni osmeh na licu Ćaleta mog. Osmeh nije imao suštinu, ali kao da je signalizirao čekanje neke iznenadne radosti. Možda se varam. Možda se varam.

 

    Rekao bih da se nije preterano odužila ta sedeljka, o čemu svedoči gotovo puna druga buteljka vina, koju, uzgred rečeno, neću prepustiti vetrenju i psini zaborava, ali meni se teferič učinio beskrajnim. Biće da me mešanje alkohola dobro zveknulo po tintari, ušinulo me na neki čudan način, gotovo nalik radu hašiša, bludeo sam mislima na sve strane, potpuno napuštajući proscenijum, na momente sam gubio vizuelni kontakt sa takozvanom stvarnošću, vraćao se sa senzacijom infantilnog čuđenja, nanovo slagao krhotine objašnjenja gde se to upravo nalazim i zašto.

    U tim intervalima razmenio bih poneku nesuvislost sa nekim od prisutnih, uglavljivah se u glagoljanja kojima nisam znao ni poreklo ni pravac, kamo li ishod i smisao, da bih ubrzo, izgubivši interesovanje, nanovo napuštao skup.

    Hladna doktorka mi je nekoliko puta položila dlan na podlakticu, ovlaš i kao nehotice, nakratko me pecnuvši mrazom koji je prodirao kroz platno košulje. Mislim da me to trzalo i vraćalo za sto. Izgleda da sam s njom vodio nekakav razgovor, nisam povezivao konce, ali ona je kormilarila kroz priču ubeđena da je pratim. U nekom trenutku pokupih kako lejdi Dok slatkorečivo divani nešto o Džejmsu Džojsu. Divno sam, reče, doneo njegov lik. Da objasnim, Džojs je epizodna uloga moje nagrađene pripovetke. Dr Sneguljica htela je da zna kako sam postigao onakvu plastičnost.

    - Plastičnost? – ponovio sam kao glupi eho. Objasnila je: u mom scenariju Džimi je praktično trodimenzionalan – tako reče. Nisam znao da se bavim 3D plastikom.

    - A, da, pa, lako, Džojsu sam pozajmio ličnost, čak i replike, jednog teškog alkosa, znanca iz mog bogatog životnog iskustva... tačnije dvojice pijanaca valovite lobanje, a ima tu i malo mene, neizbežno, dakle, on je mutant, moje frankenštajnovsko čudovište. 

    Delovala je razočarano. – „Verovala sam da je u pitanju mašta.“

    Tu sam se ja razočarao i odlutao odatle. No ovaj put ne odoh u hašišovski slalom. Pažnju mi je privukao prizor iz unutrašnjosti restorana. Za jednim stolom sedela su dva tipa jedan nasuprot drugom, napred nagnutih glava kao da razmenjuju neku konspirativnu žvaku. Neka sam proklet ako lažem, ličili su mi na... jedan je ličio na Milutina Uskokovića... a drugi... drugi je iz profila bio pljunuti Basara. Mašio sam se za naočare u džepu košulje, ali sam na svu sreću odustao u zadnji čas.

    Neka je blagoslovena kratkovidost.  

    Nastavio sam da posmatram i snatrim nad tom zabavnom halucinacijom.

    „O, bre, pa to je susret sasvim prikladan, domunđavanje dvojca artističkih pismonoša o zalupanosti današnjih aktera te prokazane rabote, njihovih hudih naslednika u arčenju hartije!“

    „Overi kako žalobno komentarišu našu zalutalost i apatiju... da li i moju, huj-haj, i moju, da li, avaj... ne, ipak ne, ja sam, ovaj, prilično drzak, i vickast, i opor kao organska mušmula... doduše nedovoljno, moraš da se trgneš, da se dozoveš, Ananije... da ne budeš Onan, ali ni grubi sivonja Konan... eh, nisam baš dika, ali barem nisam sklerotičan.“ – Uspevah da se donekle utešim.

    Primetio sam da me doktorka motri sa prvom iskrom preplašenosti u očima. Mora da sam hipnotički bludeo u prazninu i usput mrmljao nešto. Kako bih smirio nervozu njenog alarma pokazah joj diskretnim cimanjem brade onaj par drugova. Napeto sam čekao njenu reakciju. Ništa. Samo malo mrštenje depiliranih nausnica. Primakao sam se njenom uvetu, šapatom pitao: „Ko su, po tebi, oni likovi?“

    Slegnula je ramenima, rekla da su to neki lokalni dripci, kafanski inventar, okrenula se ka meni pa smo se sudarili nosevima, kao Eskimi kad se ljube.

    - Molim te usredsredi se, ovo je tvoja šansa za lucidni interval... dakle, po mojoj novodošloj pameti ono su... – Pa joj šapnuh imena.

    Otpuhnula je par puta nervozno, kao da tera muvu koja bi da joj aterira na podugački uzani nos. Navalio sam da objašnjavam kako moja umetnička vizura upravo hvata signale iz ničije zemlje između fikcije i stvarnosti, te kako nije nimalo slučajno što oni eksponati sablasno liče na pomenutu gospodu, pa neka je to samo u mojoj okraćenoj miopičarskoj i pijanačkoj vizuri, svet nam, u stvari, nešto dojavljuje, podseća nas da se vremena svakako mešaju, da je svako bivše prisustvo ostavilo svoj otisak i da u nekom magičnom času može da se javi odbleskom, vanrazumskim preklapanjem.

    Bulazniš, rekla je i kao na gipkoj opruzi odskočila od stolice, odmarširala u unutrašnji prostor kafane, ka sanitarnim prostorijama.

    Pratio sam je pogledom, prošla je pored onih ljudi, gvirnula ka njima ovlaš i nestala iza vrata damskog vc-a. Vratila se čitav eon kasnije, kad sam je već gotovo bio zaboravio. Beše bleda, mahala je šakom ispred lica kao lepezom. Zavalila se na mesto, dograbila svoju torbicu, izvukla mobilni i odmah objavila da je kasno, došlo je vreme da se ona povuče.

    Stajić, koji je u tom času granao rukama objašnjavajući nešto, dodade hitro da će on damu otpratiti do parkinga, samo da potpiše račun za gozbu, pa neka se gospoja malo strpi.

    Ustao sam i odgacao u pravcu klonje. Nisam hteo da piljim, svakako bi mi trebalo bar pola minuta da fokusiram sliku, te tako uđoh u muški odeljak sa već spremnim planom da virim kroz ključaonicu, otuda dobro osmotrim one prikaze. No morao sam najpre da olakšam bešiku. Kad sam obavio sve radnje maših se za đozluke, red je bio da ih najzad upotrebim, namestih se ispred gvire, postrance okrenuh ključ i pustih oko u šetnju. Da, lepo su se videli. Onaj koji mi beše okrenut sa skoro dve trećine anfasa mrmljaše nešto kroz stisnuta usta. Bio je to Basara... ili njegov dvojnik... možda Svetislav sa kojim se davno jednom razdelio. Drugi čovek, okrenut mi gotovo posve leđima, izgledaše kao muzejski maneken u redengotu, podivljale bujne frizure, mršuljav, tankovijast i reklo bi se prilično mlad. Promenih oko na ključaonici. I ono je videlo isto to. Vrućina mi je udarila u lice, stakla su se zamaglila od moje vlastite zapare, skinuo sam dvogled s namerom da ga otarem košuljom. U tom momentu neko je bubnuo vrata naletom razbijača. Kvaka me pokupila po nosu i levoj jagodici, čuo sam iznutra pucketanje kostiju.

    Seo sam na dupe kao bokser koji je navikao na nokdaune, ali nema nameru da legne. Hiljadu zvižduka bola putovalo mi je kroz mozak i moždinu.

    Na razjapljenim vratima stajao je zabezeknuti Ovid. Snimio sam njegov šok onim preostalim okom. Ogromantni znak pitanja pulsirao je ispred njegovog čela. Nema objašnjenja, pesniče, prostenjao sam.

    Pomogao mi je da ustanem. „Št... št...“ – ponavljao je kao zakočen zupčanik.

    Odmahnuo sam glavom i izašao. Ona dva tipa... stao sam tačno ponad njih. Podigli su glave i zurili u uplakanog kastiga koji je u njih škiljio jednim okom.

    Otišao sam. Nisam smogao pameti i hrabrosti da im uputim neku suvislu reč. Ne, ne mogu da budem siguran. Jedino što znam je da su ćutali nekako naročito, kao da me poznaju, kao da nisu ni iznenađeni ni zbunjeni... kao da su očekivali neki moj istup, neko prekoračenje, napuštanje plošne logike opšteg i ustaljenog poimanja. Bila je to još jedna šansa. Propuštena.

 

    Ovid je nagrađene skribomane otpratio do hotela u kome ih je čekao smeštaj obezbeđen po klauzuli. Sa ono drugo dvoje nekako smo se rastali, čini mi se sasvim obično.

    Ne pamtim dodir frižiderske doktorke. Ni mrzla šaka, ni poljubac, ni očni kontakt.

    Šteta. U nekoj drugoj stvarnosti moglo se svašta... Nešto. Lift. Klupa pored vode Đetinje. Možda i noćno kupanje, onako u veseloj sablasti zaumlja. Pa da tu pokušam da zapalim njenu beskrvnu mesečevsku kožu.

    Ali takve zgode se ne dešavaju, znamo, zar ne, osim u mikronskom uzorku, i to samo tokom mladalačkog mahnitanja. Možda bi bilo nešto od toga... da ja nisam ja, a ona da nije ona, nego da smo neki drugi ljudi, spakovani sretnije i prostije.

    Ovid me držao pod ruku tokom tociljanja ponoćnim gradom, kao ranjenog solunca. Pun sažaljenja i griže savesti grgoljao je meki recital o prijateljstvu, o toploj blagonaklonosti sveta prema svim pesničkim pometenjacima, lirskim dušama, toj zanetoj i ćošnutoj bagri. Uvalio sam mu jednu od svojih pesničkih knjiga, nažvrljao neku slepačku posvetu.

    Pitao sam ga da li je mladi Basara baš odistinski verovao u svoje imaginarne ludorije, u onostrana čuda, nesagledive mogućnosti zbivanja. Apsolutno, rekao je. Nepokolebljivo. On je po ustrojstvu čovek vere, posvećenik.

    Da li su još u kontaktu? O, da, retko se vide, ali uvek je istovetno, kao da nije bilo odsustva, mladićska bratstva ne blede. Zamolio sam ga da, kad se sretnu, Svetislavu pomene moju malenkost, saopšti mu da taj dotični tvrdi da je njega, pisca, pratio u stopu vrludajući njegovim tekstovima. Da je to bilo jedno od iskustava koje me je odredilo, bitno fokusiralo moju sudbinsku poziciju. Tako da sam jedan od onih koje je zadužio. Stoga se u mom slučaju radi o prijatelju, koga on doduše ne poznaje, ali na to prijateljstvo može da računa, u astralu i drugim sferama. Toliko.

   

    Hotelska soba bila je skoro na samom vrhu solitera od osamnaest ili ne znam koliko spratova. Zajednička soba, trokrevetna.

    Držeći nakvašenu papirnu salvetu preko polovine lica sedeo sam pred otvorenim balkončetom nalik na gnezdo vidikovca, sa visine razgledao tlocrt ulica, dolivao sam u sebe vinsko sledovanje, pušio, mrmljao i pevušio. Bio sam u bokserskim gaćama i triko majici i zečijem šeširu, bosa stopala proturio sam kroz rešetke ograde. I ona dva ortaka su se raskomotila u odežde za spavanje, Neo beše u traljavom belom rublju a Fin je na sebi imao pidžamu, ispeglanu, prugastu. Ludnički ili bolnički dezen. Zar bi to trebalo da sablazne? Ma kakvi. Nasmejao sam se tome prizoru bez suzdržavanja, Neo je prihvatio, a Fin se par puta naklonio kao ćaknuti konferansije na spontani aplauz.

    Bili smo već uortačeni, po vojački, kao da smo skupa oplovili neki rok.

    Oba su se bavili kupatilom po dobrih pola sata, tako da sam imao vremena za ritualni tanc toga trenutka smišljen, kao i za premetanje minulih prizora.

    Pred unutrašnjim projektorom blesnula je čudna i sporna scena u kojoj me Ćale zaskače sledećim pitanjem: šta mi je trebalo da u pozdravnoj besedi pred auditorijumom zastranim u nebulozu o neprijateljskoj sili koja nas iz aviona zaprašuje ubistvenim otrovima, uporno, svakodnevno, godinama... kakva je to budalaština... taj deo je potpuno ludački, treba ga odstraniti, onako ne može u štampu. Tako je deklamovao bezmalo grmeći.

    Nesretni Ćale, sav život provodi sa percepcijom krtice, ne primećuje da više nema nebeskog plavetnila iz njegove pastirske mladosti, da je svod išpartan odurnim hemijskim tragovima, presvučen sjajem mekih metala koji ubijaju mozak.

    Odbio sam, zabranio izričito, ide ili u celosti ili nikako.

    I tu gle čuda, prohladna doktorka se za mene zauzela srčano, rekla je da je u pitanju sušta istina, strahota o kojoj se u eutanaziranoj javnosti ćuti jer malo ko ima petlje da o tome progovori, pa ko će to da učini ako neće literate... oni imaju obavezu da budu odvažni, da ne prećutkuju, naročito najteže teme i najspornije pojave. Zato svaka njemu čast, rekla je. 

    Ćale je na to ubeutio ovnujskim očima i zaćutao kao da je klepnut smradnim otiračem. Dobar momenat.   

    Pred spavanje smo nas tri jezičara još malo blebetali o koječemu.

    Neo se beše začudno raspričao, drobio je pretežno o pisanju, o načinima, temama i dilemama, stilu i tako to. Dobra spika, prilično smislena. Umalo mu ne otpevah stih: Neo, Neo, loše sam te procenio, a nisam smeo.

    Zaspali smo neprimetno, kao da se u istom času svaki izgubio u vlastitoj nesvestici.

    Ujutro sam bio modar, ali ne preterano otečen, imao sam samo jedan lepo opcrtan rakunovski monokl. Oko je bilo u redu.

    Posle pozdravljanja nastavio sam put u dalji provod, ka Višegradu gde me čekao pesnički skup na kome mi je valjalo nastupiti. Još to, pa da se krenem u šapat podnebija iz koga vučem poreklo. U Andrićevoj kletoj čaršiji, koju je baš on, hudi pobežanac, ovekovečio i osveštao, stasavaju pokolenja Hercegovaca, onih što ih zovu Erama, svako je tu „Ero sa onoga svijeta“, no podjednako, ako li ne mnogo više sa sveta ovoga. Upravo tu je, koliko znam, najsevernija tačka tog labavo oivičenog mentaliteta, u koji spadaju i moji Pivljani, te tako i ja, koliko god to poricao, kao što sam sklon.

    Kako god, prilazeći Višegradu u stvari skrećem levo, pa u Andrićgrad, onaj izmaštani, izmišljeni, grad koji na ovoj ravni ne postoji.

    Tamo ću jednom nogom zagaziti u putopis. Koji kad počne, neće umeti da se dokonča, slutim.

    Prijatelju Ivo, stižem k tebi, radi poezije, dolazim sa proznog ratišta, dobro nasrkan crne frontovske čorbe koja mi je procvetala na licu tavnim asfaltnim ružama.