U ovom dobu smrt nekog čoveka koristi se
kao zgodna prilika da se njegovo postojanje smesti u žižu pažnje, medijske, moglo
bi se reći scenske. Smrt je šou–biznis, dragi savremenici, usklikuje veseli
svet entropije i potrošnje, naš domaćin, nestanak je performans dovoljno
kvalitetan da ustalasa gojnu indiferentnost obilja i zagolica prezasićenost,
makar na dan ili dva. Najuzbudljivija je smrt samog sveta, on je najveća šoubiz
zvezda, o njoj se unapred bodro snimaju filmske epopeje, bruj tv-ekrana i
novine raspredaju proročanstva sa zakazanim datumima, maštovitim načinima,
pumpa se balon vrhunske zabave za oguglali nam doživljaj. Da bi svoj lik
osvetlio, nepoznati pojedinac mora da umre spektakularno, naravno, inače ništa
od njegovih petnaest minuta slave na sceni. Ako je ličnost poznata (što više
tim bolje), ima taj luksuz da može da se ugasi u svom neprimetnom logu
trajanja, bez scenskih efekata, pritajeno, a da mu smrt ima potreban medijski kapacitet.
Za nešto duže od dan ili dva. Pre nego što potrošena iščili. Buni li se iko
protiv mašinske hladnoće tog rituala? Ko je taj? Neki filosofikus, ili pesnik?
Mene to poprilično ježi, bežao bih, znam
kud, ali daleko je, ispreplitano zaobilaznim putanjama. Mada se ne bunim, svrhe
nema, samo napominjem. Pretežno pokušavam da od novovremskih poklada i
mutiranih kultova okrenem glavu, zakucavam se u sitne misli, ili zurim u
vrtuljak privatnih slika, u peščanik reči. Umem da mislim o pesnicima, o onom
što su sasuli u grotlo totalnosti, oni su mi najbliži. Ne umem, jer ne volim,
da im pišem nekrologe. Ni eseje s presekom kroz delo, povodom nestanka. Radije
priču odjeka ili putovanja kroz njihove predele, koja se mogla ispričati bilo
kad, bez ljubičastog pečata na mesu života koje se hladi. Ali smrt ovde mora da
se pomene, jer kad o njoj jave – desila se. Kažu, umro pesnik Novica Tadić.
Mogu li da napišem nešto o njemu, osvrt za in
memoriam; mogu, okušao sam se jednom u toj disciplini, vele da mi dobro
ide. U spomen, dakle, svečano, blago, pažljivo.
Ali sa smrću Novice Tadića mogu jedino da
se posvađam, nikako s njom da plešem, ni da odsedim na glagoljivoj čajanci.
Zato što je u njegovom postojanju prestolovala kao despotska vlastelinka.
Robusna je, sva ispredvajana ogledalima, opričana, jer toliko je ima u njegovim
stihovima, njeno ogledalo je svako lice koje se pojavljuje, i svaki pokret
jezičkog tkiva. Ona je glavna ličnost dešavanja, mada u poeziji nema ni radnje
ni vremena u kom se razvija. Vreme ne stoji, ukrug se kovitla, ali nema toka,
ni nad njim Heraklitove primedbe. Pesnikovo ja kod Tadića je sporedna ličnost,
trpni predmet, poligon mučilišta. Ne uspeva mi da razlučim da li je ovaj pesnik
smrću bivao više prestravljen ili oduševljen. U obgrljaju njegove pesme ona je
čudesna. Široka je, eterična, prefinjena, famozno ništavilo je materija koja je
čini. Lebdi njeno prisustvo i u pesmama u kojima nije pomenuta, ne mogu da je
zaobiđem i prećutim ni kad se ustremim da zurim u razne zanimljive sablasti
kojima je naselio svoje jezičko tkanje. Baš zato, neću je više osloviti u ovom
pismu. Pričaću o naseobini našeg zemaljskog doma, što je po umu i osećanju
pesnikovom, osim prisne gostoljubive pustoši, ispunjena šarmantnim nakazama i
čudovištima, ulepšanim estetikom rugobnog i strahotnog, gotovo ljupkim u svojoj
snažnoj slikovitosti, u nedokučivosti mnogolikog naličja koje se igra, vrti,
premeće, nedorecivo. Pomenuću, ako dovoljno istrajem, i Boga, prisutnog na toj opštoj
igranci kreatura, kog ovaj neobični lirik kao da je osećao potiljkom, gledao
slepom kožom, s pljuvačkom gutao njegov odah. Razgovarao je sa njegovim prisustvom
u odsustvu, ili sa svojom slutnjom jednog u drugom i obratno, ali je govorio
jedino pomoću odjeka o zidove i staklo ukočenog vazduha, posredno, u nevid i
nedosluh, ne nadajući se odgovoru. Možda mi pođe za umom ili opipom da dokučim
i razlučim nešto zasenčeno tajnom, dosad nedoumljeno, a odlučujuće. Zađem na
trag začudnosti ovog pevanja i obrisu stvarnog pesnikovog lika. Da usput potvrdim
tautologiju da i kad iščeznu pesnici nastavljaju da govore ono što su nekad
rekli, svejedno koliko davno. Tako je jedino u slučaju da su im reči žive, pa
se nadalje preoblikuju, preoblače, dorastaju do novih obrisa, ili se pak ne
mogu raščivijati do poslednjeg smisla i značenja, ali ne stoga što su mimo
smisla minule uprazno, nego zato što su se dotakle s neizrecivim, oko njega
zujale u napetosti moći i nemoći. Ovo potonje je, po mom osećanju, kod Novice
Tadića najčešći slučaj.
O brate
moj od tuđe majke, obratio mi se jednom prilikom, spočetka našeg susreta
pod senovitim podnebljem njegovog rečnika, oslovio me, prozvao i pozvao, krenuo
da mi objasni gde sam, gde smo, ispriča svoj beznadni opoziv iluzija... Između ostalog – opna
što nas deli prema nama se ugiba – rekao je, – vrata ne možeš otvoriti / mi
ti se smejemo / mi ti se smejemo / vrata se samo prema tebi otvaraju... Ne
zna se kome su te reči upućene. Da li tamnom penjaču iz naslova pesme, za koga
– znamo
toliko da dolazi... vere se polako... – ili nekom od nas, bilo
kom zanetom zabludelcu koji bi pokušao da prema penjaču sam krene.
Evo u celini jedne njegove pesme, pod
naslovom „PITAM“: da li je gotova večera pitam
nekog iza leđa što u nepostojećoj odaji tanjire premešta. Bez tačke, zareza i velikog slova,
jedna jedina u stihove iskidana a tečna rečenica. Kao skliznula iz usta, ne da
naivno uzleti, nego da kao odcedak padne na patos, u malaksanje, u
jedva-trajanje bilo kakvog značenja. Ali da iste večeri tiho uzlebdi nad
patosom, zelena izmaglica što će da oteče u močvarni mrak, neprimećena, nikakvo
otkrovenje, već samo nedorečena slutnja. Kao da je u pitanju izmak snaga neprestano
hujećeg čovekovog pevanja, i ma kog iskaza. Nije li to prilazak krahu
omnipotencije, kraju poezije, pitao sam se, potom se setio da primetim da taj u
pesmi nešto nekog pita, upućuje mu kroz nepostojeći spoljašnji topos jednu
banalnu ali podjednako i suštu stvar, svakodnevnu, običnu do mučnine, koja tek
šuška u nesvesti, ali nas prati, do kraja, kao pusta potreba. O onom ko je
pitan nećemo saznati ništa, mada je tu, u rečenici, ako ne i u neizvesnom
svakodnevlju, u ponavljanju, taj će ostati samo „neko“, iza leđa. Do konačne
pustošnosti ogoljen pojam drugog, „bližnjeg“. Na izgovorenom pitanju je sva
težina nedoumnog prisustva onoga koji traje u sebi zatvoren. Ovde izgovorena apsolutna
tuđost se može opisivati, ali ne može se prepevati.
Tadić nikad nije pristao ni na svet ni na
sebe u njemu. Ili je pravilnije reći da nije uzmogao, verovatno ni hteo, da
bude pomiren sa svim što je dato, onakvim kakvo jeste. Trajao je u neprestanoj
napetosti bolnog prisustva. Otuda besprimerna gorčina opisa eksternih i
nutarnjih pojavnosti, i obraćanja sebi, nama, svedržitelju. Reklo bi se da je
neprestanom inverzijom obličja tvorevine i razgolićavanjem naličja njenih pojmova,
pojava i stanara pokušavao da raščini kletvu izgubljenosti u odnosu na smisao
trajanja. U svom tonu i načinu dosledan je kao usud. Biće da je sa prvim
svesnim grčem oko usta dograbio reč kao jedini alat, shvatio je kao čekić i
dleto, da bi gradio u praznini počeo je uporno da razgrađuje sve što je
zatekao. Prema sebi samom je, mora se reći, bio najsuroviji. U
Gradu u velikom vražjem Ždrelu / Gde umirem na sva usta / Rugoba poslednja,
izobličenje / Svih izobličenja ja sam... To je izokrenuta tepalica sebi,
kojom počinje pesma „PRIZIVANJE NOĆI“. Valjda
najveća nežnost koju je izgovorio, pominjući prethodno neispoljenog gosta (tamnog penjača u istoimenoj pesmi) glasi: ječi
li to on u času popodnevnom / otvara li mi to usta / da na papir pljuvačku
prospe. Pitanje u kome provejava titraj suzdržane nade, čak sirote
prigušene miline. Sklon sam utisku da se Tadić u čitavom svom opusu opirao
nametljivom, duboko intimnom porivu da pretpostavljenog tvorca sveta doživi kao
gnostičkog nižeg demijurga, onog koji je,
po njihovoj zamršenoj teodiceji, beznadno ispod savršenog apsoluta, istinskog
Boga, neispoljenog, na ovom svetu po njihovom mnjenju valjda i neispoljivog
duha dobrote. Ta mračna, tužna vizija stvoritelja i vladara znane nam ali
neshvatljive tvorevine koje smo delići, neodoljiva je mamka za one što ne mogu
mišlju i osećanjem kroz nesavršenstvo materije. Ovaj je pesnik jedan od tih
kletnika. Među pesnicima svog jezika, pa i čitavog današnjeg sveta i protekle mu
istorije, verujem, jedan je od nekoliko najukletijih, i najzakletijih. Ukočen u
grču od kog se ni ne brani, koji je stoički prihvatio valjda već s prvim mlekom
što ga je posisao. Grču u kom je naučio da pravi pokrete, spolja posmatrano uglavnom
sitne i šture, grčevito suspregnute, ali iznutra produbljene kao kovitlave
vrtače. Sred te odabrane ili nametnute kamene goleti koju nijednim meni znanim gestom
nije pokušao da uresi, našminka, ulepša, nije bio siguran, kao što rekoh da
slutim, samo u određenju prema suštini božanstva. To je, mislim, njegova jedina
neprelazna dilema.
O suroj i strašnoj prirodi sveta nije se
dvoumio. U najboljem slučaju svet je VRT
S LUDOM, u kome: Ništa ne može videti / Stvor / Zavaljen u
sebe!... Ništa ne može saznati / Sveznanja / Prvo i poslednje slovo... I plače,
pišti, jedino / Kako može: samo suzama / Radosnicama: ushićen / Nečim, ničim,
materijom. Dakle, o ushićenju se radi, ono je impuls i sušta emocija
ludovanja i mudrovanja u vrtu u kom smo bolno i nesigurno udomljeni, kao što je
i stvarni inicijalni podstrek ovog i svakog pevanja, jer bez ushićenja se pesma
ne izvija, nikad nijedna, ma bila i ona najgorča. Ekstatičnost je pogon i
najteskobnijeg obraćanja, najmračnije himničnosti živog glasa.
Znam, međutim, i ove njegove stihove: grana
iznad stola iz vremena minulih /
služavka to je koja bi da nas usluži /
posle toliko i toliko vekova / tek se
nostalgično osmehnula / put drveća
jedini je put i ona / iz večnosti
pokušava da do nas dopre - ... Ispod naslova ove pesme (SLUŽAVKA), ovde date u celini, u zagradi
stoji: dok u vrtu ručavamo. Eto šta
se dešava u zaumlju ka kome pesnik zuri, i šta se otuda kotrlja i naslućuje dok
na plošnom dlanu ovdašnjice obavljamo tričarije, puste navike i moranja. Neizrecivost
sveta ovde nemušto pozira, i utešna i beznadna. Ima li milosti? Po svim dostupnim
stihovima ovog pesnika sudeći, on u mogućnost njenog dejstvovanja nije verovao,
niti je očekivao, ni za nju molio. Ali je ovom pesmom doslutio njen pokret ka
nama, beskrajno spor, neprimetan, ali postojeći. Tu milost kao da i ne znajući
prizivaju sva njegova kezila, oblutani, zvekani i ludi stanari, gavran i zaumna
kokoška. I batinaš i sagrailo. Pa možda konačno i onaj koji kaže: „TRČIM SA ŠESTAROM ZABODENIM U TEME“, – sam pesnik, naime. ... iz ulice u ulicu moj gospode
/ sa šestarom tvojim / zabodenim u / teme. Je li pesnikovo nesmireno glavinjanje i premeravanje gospodovog
nepojmljivog tlocrta nekakav dar i nagrada, ili nagrda i kazna? Lebdi to neizgovoreno
pitanje koje svaki pesnik i drugi stvaralački drznik negde u zadnjoj potki sam
sebi postavlja, svestan da će ostati bez odgovora, do sudnjeg časa, a posle,
ako posle postoji izvan ovostrane nam nade i strepnje, taj odgovor je pod
paskom nepromenljive večnosti. Novica Tadić je pisao i disao gotovo okamenjen
pred nerešivošću egzistencije. Nije posezao ni za ubibolom niti kakvim lekom za
smirenje. Sve što je dostupno raščlanjivao je bespoštedno, bez osmeha, bez
utešnih velova i ukrasnih prekrivki, ili šarenila kojim se dočarava podnošljivost.
Pred nedostupnim je rečito ćutao. Nije raspevavao naivnu tlapnju čovekovih
maštarenja. Samo ogoljeno i surovo zurenje i isto takva pesma kao odgovor, bez
ustupka, kompromisa ili prikrivanja. Pa neka je pesma okresana, opustela i
sirota koliko god mora da bude.
Svet njegove lirike je, mada bi moglo
zvučati paradoksalno, u začuđujućoj ravnoteži, nimalo razbijen i haotičan. To
je svet ustrojstva, u svakoj njegovoj pori prepoznaje se deus ex machina. U odsustvu sveprisutan. Nepojaman, ničim shvatljiv,
s namerama koje se ne mogu spoznati, sa voljom izvan ljudskog razuma. Nije li
ovo jasno obraćanje baš njemu, iako u zakrivenosti i mnogoznačnosti postoji
sumnja koja sugeriše da pesnik nije načisto ko je TAMNI PENJAČ što se ka nama uspinje uz nedoumnu rešetku, ko je taj
što se promalja kroz pojave i na njegova, pesnikova usta progovara – sumnja
postoji, ali: ... nisi prisutan nisi beo / pa ipak / kako bi te iz grudi istisli / grudne
kosti pritiskamo / a ruke nam se / u drvene kašike pretvaraju / znamo da su
bregovi / napuštene stolice i da se / procvetala trešnja tvojim kostima osula /
a pitamo se stalno / da li je / rešetka pravilno ispletena / i ne slabi li tvoj
san o vazduhu.
Jednom davnom pesmom (SMRT U STOLICI) ovaj se kleti zuritelj pozdravio sa sopstvenim
dočetkom, zamislio to kao mirni susret, u stolici, klonulo, dakle, no ipak
uspravno, u dugom monologu koji, dakako, ništa ne raščivijava, ali svečano razigrava
prah govora: ... Sad su sve repatice otisnute niz tvoje čelo / Ispod krika kao da ništa
nije ostalo... A ti si svakodnevno jeo mračnu grmljavinu / Na pragu te je čekao
verno razgovor / Sa samim sobom tu ćeš reći / Da najveća je slast da nas
nema... Reci najzad kakvi su tvoji izgledi... Odista, kakvi su izgledi,
ma kome od nas? Novica Tadić kao da je očekivao, slutio da bi u odsudnom času čovek
nešto o tome mogao znati. Neka bude da mu se slutnja ispunila, da je konačno
progledanje kroz neprozir ovog boravka napokon u njegovom posedu.
