 |
| Fotografija iz Vremena, Katolička Porta, 1970. |
Igrivošću golicavog apsurda zapalo me je da sročim slovo-po-smrti za
Venedikta Zvereva. Obavezan sam da ga malo iskosim, naime što više, ali ne
previše, zasmejuckam ga, ne samo naježim i tronem. Da udovoljim Venediktovoj
meri i ukusu, jer premda je upriličio svoj konjec, smerno se povukao u vanvremensku
pozadinu, neumesno je, naime, uprkos surim i suvoparnim datostima, spekulisati
s njegovom konačnom i apsolutnom odsutnošću. Obavezan sam najpre pred
trajektorijama poetičkih metaka što ih je ispalio i ucrtao u mapu pevnog
pamćenja arhiviranog za opšti uviđaj, on, Vujica Rešin Tucić, istinski Venedikt
Z., Despotovljev famozni junak za kog sam, dok čitah „Jesen svakog drveta“,
pretpostavljao da ne može postojati sred spoljašnje jave, da je izvan
fikcionalnog poretka nemoguć. Posle sam bio obavešten da sam se u tome
prevario.
To se
desilo tokom večeri otvaranja kafea „Puškin“ na vrbaskoj glavnoj šetačkoj trasi.
Pesnički bircuz porinuli su u vremenski vodotok - ko drugi nego dva pesnika što
su svojim dugim boravljenjem namočili prohodane ulice, gradsko tavorenje,
naročito prostor ispod kestena pod kojim se najednom obrela Puškinova bašta, a
tu se vekovalo i pesmilo kroz dekade na palubi terase tada susednog ribljeg
restorana. Biće to, rekoše mi vlasnici-pozivari, gala častionica (i bila je),
prijehaće znameniti gosti (odista dođoše), fešta će trajati do iznemognuća (eh,
da). Dogeguljao sam na štakama, vukući slonovsko vodeno koleno, veoma svečan,
sasvim oran. Odmah me upoznaše sa čovekom koga ne poznavah izvan knjiga.
Pesnici nikad ne izgledaju kako ih zamišlja poezija. Vujica, recimo, nije imao
vidljive kosmičke antene, čegrtaljku za napujdavanje smeha, ni cipele sa po par
olimpskih krila – Hermesov model, nije stigao uz ogradu parkiranim cepelinom,
nemaše ni učetvoren trubni glas, boksersko stepovanje opako i nepredvidljivo,
ni specijalnu propusnicu za ništavilo, ni palacav, sioranovski oštar jezik
kojim se liže slatkiš plamene lizalice, onako kako bi, s pravom, priredilo moje
očekivanje. Ništa od toga. Osmotrio me je tihi gospodin građanski urednih
brkova, odmerenih pokreta, krhkog stasa. Oči su mu sjajile nepatvorenom
upitnošću, pronicanjem kroz pojave i značenja. Nekoliko puta potom sudarali smo
se u noćnom bahanalijskom mimogredu, pričali usput o koječemu, o lirskom
vodvilju današnjice, o zapretenom istinskom pozvanju. „Ne treba prihvatiti
dovršenost, svet počinje u svakom trenu isponova.“ – rekao mi je, otprilike,
čini mi se. Rekao da se svaka zadatost mora neumorno preispitivati. Da se
pesnik u tesnacu putovanja neminovno ukršta sam sa sobom, premerava se u
obračunu koji valja jedino ako je nemilosrdan, te da se on, pesnik naime, ne
sme rastati sa svojom divljačnošću, s poreklom svoga glasa, koji je, ako zaista
postoji, uvek krik ili rika, rekao da je u nebrušenom impulsu jezika koren
svakog antropolikog zdanja. Bilo je to u svečarskom i alkoholnom magnovenju, pa
nek mi ne zameri na neizbežnoj nepreciznosti prisećanja. Svakako, trudio se da
bude druid, prenese nejasnima u kojima je možda slutio vrenje. Ili je, da ne
laskam sebi, častio naslepo, dajući obol pretpostavci i nadi. Jednom, tokom
večeri, u širem krugu, pomenuo sam Despotova, nedugo pre toga u večnost
preseljenog, opisivao vlastitu opsenjenost njegovim proznim čarkama koje sam u
to vreme otkrivao, izlistavao. Ne sećam se Vujicinog komentara, tek setnog
smeška. Moju neobaveštenost u se’ zagnjurenog marginalca prosvetlio je kasnije
neko od prisutnih rečenoj dijaloškoj epizodi, obznanio mi ko je Vojislavov
volšebni Venedikt Zverev, ko uistinu svojim tu-bitisanjem spakovan iza njegovog
zvezdanog zverstva. Najednom, fikcije kao da nalegoše na stvarnost neobično
pomirljivo i krotko.
Uostalom,
povratnom spregom osmotreno iz suprotnog pravca, od natrag ka nepovratnom,
jasno je da bi, da je nekako mogla da se uobliči, pomisao da ću jednog dana niko
drugi do ja za Vujicu sricati ovaj skaz bila u tim časovima najnebulozniji fantazam,
fikcija nad fikcijama, a evo se ipak dešava, potvrđuje dvosmerno prožimanje i
preklapanje književnog sa takozvanim stvarnim životom. Da smo to nekako mogli
znati, da nam je, recimo, dojavio zaumni telal iz onostranstva, da je takvo šta
ikako moguće, spekulišem, pitam se kako bismo primili taj kuriozum. Proizašla
iz poverenja u jedinstvenost i doslednost njegovog književnog bitka nameće mi
se slutnja da bi Venedikt saopštenje dočekao smehom i ushićenjem, a ja teško da
bih uzrastao do umeća da se osmehnem toj čudovišnoj vesti izroniloj iz ponora
alternativa.
Vujica
je te noći iz Puškinovog kruga iskoračio tiho, bez glasnih objava i pozdrava.
Samo se u jednom trenu osetilo da ga tu više nije. Možda to beše jedan od
pripremnih mu treninga iščezavanja. Sve se uostalom brzo izglačalo, s čela
maršalove ulice iščileo je Puškin, u poslovnom i sentimentalnom bedekeru stari
kesten postao tek puko još neposečeno deblo, u tekućem uzgrednome mimohodu
stanuje impregnirana bivšost. LEP, MOĆAN,
I SUDBONOSAN – SVET ŽUDI ZA STRAŠNOM VEŠĆU. - kako reče pesnik o kom je reč. Njegov potonji gest pečatnog (ali
ne potpunog) napuštanja ovog živućeg žrvnja u kome praktikujemo zaludne grčevite
eskapade, uzgred pabirčeći vlastita zrnca razasuta među nanosima tričavosti,
njegova iznenadno odigrana finta povlačenja daje nam ovih dana maestralnu
povišenu notu sveopšte fuge privremenosti. Donosi ćuh jeze i splin sete. Tja,
uobičajen refleks živućih privremenika, kažem sebi, ali to ne čini da budem manje
nujan. Prebirajući po mislima adekvatnim narečenom stanju, pomišljam uzgred da:
SVE JE TAČNO I POTPUNO NEVAŽNO. Ta
propisana Vujicina tableta deluje umirujuće.
Lepuškasta
apsurdnost ovog mog istupa u činjenici je da sam Vujicu Rešina Tucića sreo samo
jednom u trajanju, gore je skiciran naš jedini susret. Nema u tome, dočim,
ništa loše. Ne samo da je dovoljno, moguće da je to prava mera. Preporučena,
recimo, mudrošću Budinog Zena, ili slavnim paradoksima Zenona iz Eleje. Nekim
Tucićevim stihovima, takođe. ČOVEK SAM I POD ZVEZDAMA JOŠ NEMAM USPOMENE...
GLEDAM SVOJE DETINJSTVO I VEĆ MI JE MILION GODINA.... Od svakog putovanja i
susreta svakako ostaje samo senka istog. Opisanim ovlašnim proletom obris našeg
susreta ostavio je u meni otisak koji se prelio i pomešao s čitanjem reči što
ih je zapisivao, a u pisanju smo, svakako, svi stvarniji nego u pronošenju
svojih telesnih pojavnosti. Senke tekstova još uvek su tu i nastaviće da lebde.
Negde u njima Vujica i družina prate Despotova na prekomorski prelet do
Amerike, čuvaju mu paniku i razumsko ubeđenje koje im predočava, naime, da
opskurna gvožđurija beskrajnotonažne takozvane letelice nikada i nikako ne može
da se u vazduh vine, ergo, ne može ni da padne, što je posve utešno i
umirujuće, pa mogu na miru tako da sede i čekaju do beskraja. Vujica se,
dakako, slaže, ali preporučuje čekanje na nemoguće. U tom komotnom raskoraku,
gde sve jeste, ali neizvesno je da odista postoji, odvijala se napetost
Vujicinog prisustvovanja i pevanja. ODGURNUO SAM TANJIR, SVIM VREMENIMA, ALI
GLAS MI DRHTI. Istovetan drhat osluškujem u vlastitom glasu, u glasovima svih
stihovnih stihija koje huje sred razuđene, retkaste atmosfere vremenskog
klobuka, a Vujica je oljuštio sa sebe koprene i ljuske poimanja i percepcije
toliko da je stvar uzmogao tako jasno da kaže. S tim što je on, među retkima,
odista odgurnuo tanjir, krajnje rezolutno, beskompromisno. Nama ostaje da se
tom gestu čudimo, i odgonetamo ga koliko možemo, ako smemo.
Meni
će, slutim, iskreno priznajem, uvek ostati osenčen enigmom trag koji je ostavio
taj gorki veseljak, nasmevač jezika, šuter preciznih voleja u trbuh i pozadinu svetske
i egzistencijske opscenosti, delaoc burleske, ironijski i autoironijski
adept... UDARI ME! SADA ME UDARI ŠTO JAČE MOŽEŠ! DA NIKAD NE DOĐEM NA VLAST. U
KOSMOSU, U PUSTINJI. Koliko nas je danas, u nepreglednim usovima čovekovanja,
spremno na takvo spoznanje svoje ćudi i kobi, sposobno za predočenu ogoljenost
samoporicanja i odricanja, na sličan poziv i priznanje? Ne usuđujem se da
pretpostavim. Uzgred, ima li ijednog istinskog pesnika koji ne bi poželeo da su
ovo njegove reči? Sumnjam. A to je dovoljno da ovaj skromni oproštajni pozdrav
iz prikrajka dobije u mom osećanju smisao i opravdanje, stekne obrise
univerzalnog pozdrava koji baš ja, blagodareći nepredvidljivom driblingu
slučaja, izgovaram uime pesnika i poezije, u čast svesti i hrabrosti zurenja u
nerazrešivost bivstvovanja, za račun smeha upućenog urnebesnom paradoksu igre
trajanja i izricanja.
