Pesme, Leonard Koen

 

ALEKSANDRA ODLAZI

Noć je iznenada postala hladnija.

Bog ljubavi priprema se da odstupi.

Aleksandra podignuta na njegova ramena,

Oni klize između stražara srca.

 

Podržani jednostavnostima zadovoljstva,

Oni osvajaju svetlost, bezoblično upleteni;

Blistajući iznad tvoje najšire mere

Padaju među glasove i vino.

 

Nije to trik, sva tvoja čula obmanjuju,

Jutro će iscrpiti san što se ponavlja –

Reci zbogom Aleksandri koja odlazi.

Zatim reci zbogom Aleksandri koju si izgubio.

 

Iako spava na tvom satenu;

Iako te budi poljupcem.

Ne reci da je trenutak izmišljen;

Nemoj se pognuti do takve strategije.

 

Kao onaj što se dugo pripremao da se ovo dogodi,

Odlučno otiđi do prozora. Ispij ga.

Izvanredna muzika. Aleksandra se smeje.

Tvoje čvrste odanosti opet su dodirljive.

 

Ti koji si imao čast njenog popodneva,

Tom čašću obnavljao svoju vlastitu –

Reci zbogom Aleksandri koja odlazi;

Aleksandra odlazi sa svojim gospodom.

 

Kao neko dugo pripreman za tu priliku;

S punom komandom nad svakim planom koji si slupao –

Nemoj birati objašnjenje kukavice

Koji se krije iza uzroka i posledice.

 

Ti koji beše zbunjen značenjem;

Čija je šifra razbijena, raspeće raskršteno –

Reci zbogom Aleksandri koja odlazi.

Pa reci zbogom Aleksandri izgubljenoj.

 

TAKO DALEKO DOĐOH PO LEPOTU

Zbog lepote stigoh tako daleko

Ostavljajući mnogo toga za sobom

Strpljenje i porodicu

Moje remek-delo bez potpisa

Mislio sam da ću biti nagrađen

Za tako usamljen izbor

Da će ona sigurno odgovoriti

Jednom toliko beznadnom glasu

Uvežbavao sam svu moju svetost

Davao svima i svakome

Ali glasine o mojoj vrlini

Nisu je dirnule nimalo

Promenih svoj stil u srebro

Svoju odeću u crno

Tamo gde bih se nekad predao

Sada napadam

Nagrnuo sam u staru kockarnicu

Po pare i sjaj

Ja lično sam odlučivao

Šta je trulo a šta sveže

Birao ljude da izvršavaju moje naredbe

I slomljene kosti da nauče

Vrednost mog ustupka

Tu senku van mog domašaja

Ali ne, nju nisam mogao dotaći

Tako teškom rukom

Njena zvezda iznad mog uređenja

Njena golotinja bez posade

Tako daleko dođoh po lepotu

Ostavih tako mnogo iza sebe

Moj mir, porodicu

Remek-delo nepotpisano

 

VREME ZA ZATVARANJE

 

Pijemo i plešemo

Bend se stvarno dešava

Džoni Vokerova mudrost uzleće visoko

Moja vrlo slatka pratilja je anđeo saosećanja

Polovinu sveta trlja o svoju butinu

I svaki pijanac i svaki igrač

Diže svoje sretno lice da joj zahvali

Violinista izvodi nešto uzvišeno

Sve žene razdiru svoje bluze

Muškarci plešu uz tačkice polke

I partner nađen, partner izgubljen

Biće pakleno kad violinista stane:

Vreme je za zatvaranje

 

O, mi smo usamljeni i romantični

Marginalci vezani kiselinom

A Sveti Duh plače, “Gde je govedina?”

Mesec pliva golišav

Letnja noć je namirisana

Moćnim očekivanjem olakšanja

Tako se borimo i teturamo

Niz zmije i uz merdevine

Do kule gde blagosloveni časovi zvone

Kunem se da se baš ovako dogodilo:

Uzdah, plač, gladan poljubac

Kapije ljubavi pomeriše se za santimetar-dva

Ne mogu reći da se od tad mnogo šta dešava

Osim vremena za zatvaranje

 

Voleh te zbog tvoje lepote

Ali to nije načinilo budalu od mene:

I ti beše u tome zbog tvoje lepote takođe

Voleh te zbog tvoga tela

To je glas koji za mene zvuči kao božiji

Objavljujući, objavljujući, objavljujući da je tvoje telo zaista ti

Voleo sam te kada je naša ljubav bila blagoslovena

I sad te volim, ništa drugo ne preostaje

Sem tuge i osećaja prekovremenosti

Nedostaješ mi otkad je mesto urušeno

Nije me briga šta sledi

Izgleda kao sloboda ali se oseća kao smrt

To je nešto između, pretpostavljam

To je vreme za zatvaranje

 

Da, pijemo i plešemo

Ali ništa se stvarno ne događa

Mesto je mrtvo poput raja u subotnju noć

Moja vrlo bliska drugarka

Čini da bauljam, da se smejem

Ona je stogodišnjakinja ali obučena je u nešto tesno

Podižem svoju čašu u čast grozne istine

Umesto da izgovorim da ovo ne vredi ni groš

Celo prokleto mesto poludi dvaput

Jednom za vraga, jednom za Hrista

Ali Gazda ne voli te vrtoglave visine

Razbijeni smo u oslepljujućem svetlu

Zaslepljujućoj svetlosti vremena za zatvaranje

 

Voleo sam te kad nam je ljubav bila blagoslovena

Volim te i sada kad ništa ostalo nije

Osim vreme za zatvaranje

Nedostaješ mi otkad je mesto ruina

Kraj vetrova promene i travuljina seksa

 

SMRT ZAVODNIKA

 

Čovek kog ona celog života želi o koncu visi,

Nisam ni znala, ona reče, koliko u meni željen ti si.

Njegovim mišićima je odbrojano, stil zastareo omeknu.

Prekasno dođoh, draga, reče. Kraj njegovih stopala ona kleknu.

Neću videti lice poput tvoga u veku čovekovom što će da naplavi,

ponovo takve ruke ni među hrvačima ni u ljubavi.

 

Ali njegove vrline gore u dimnom holokaustu,

no ona na sebe preuze sve što se njenom ljubavniku rasu.

Pa on kao gospodar tog pejsaža stajaše na vidiku

sa vrapcem Svetog Franje čiju je propovedao sliku.

Ona klimnu glavom stražaru religiozne mu ćudi,

reče, evo mesta među mojim nogama, da vidiš gde samoća studi.

 

Nudio joj je orgiju u sobici sa ogledala mnoštvom,

obećao zaštitu u vezi s njenom rodnicom.

Nabijala se snažno na naoštrenu kašiku od metala,

pa prekinula za prolaz do meseca igru krvavih rituala.

 
Uzela je njegovo poštovanje istočnjačkog obličja uma,

i alibi srca od tame što ga njegov novac u rezervi duma,

uzela njegovu plavokosu madonu i vino manastirsko –

rekla: ovaj mentalni prostor zauzet je, sve je tu samo meni blisko.

 

Pokušao je da zauzme konačni stav kraj pružnog koloseka.

Ona je rekla da je gotova umetnost čežnje i da joj nema leka.

Uzela je njegovu kafansku skupštinu, kapu, samouvereni ples,

rugala se ženskastoj mu modi i radničkih brkova urnebesu.

 

Zadnji put kad sam ga video, upinjao se trboš

da stekne obrazovanje žensko, ali nije postao žena još. 

A nju kad sretoh zadnji put s nekim momkom je živela,

što dade praznu sobu njenoj duši, i dade radost njenog tela.

 

Velika afera je završena ali ko bi ikad mogao da pretpostavi

da će nas ostaviti tako prazne i da će tako da nas ugnjavi.

To je kao poseta Mesecu ili drugoj zvezdi nekoj.

Nagađam da ideš po ništa ako bi stvarno pošao tako daleko. 

 

DIJAMANTI U RUDNIKU

 

Žena u plavom zahteva osveta da se sprema,

čovek u belom – to si ti – kaže da on prijatelje nema.

Reka je popijena konzervama zarđalim,

u obećanoj ti zemlji drveće se pali.

U poštanskom sandučetu pisma uginu,

ni grožđa nema u zalog vinu,

ni čokolade u kutijama nema više,

u rudniku dijamanti se ugasiše.

Reče mi da je tvoj ljubavnik čovek slomljenog uda,

kažeš, sada si nesmirena, i to na račun njegovog truda.

Pa, video sam čoveka pod znakom pitanja, to neke noći beše,

proždirao je gospođu tamo gde se hrišćani s lavovima leše.

Nema utehe u veštičinom kolu,

mudar doktor neki otišao je tamo i uškopio kučku golu,

a jedini čovek od snage, da, revolucionarev ponos, ženo,

obučio je stotine žena kako da ubiju dete nerođeno.

U tvome sandučetu pisma ginu,

o, nema, i nema grožđa u zalog tvome vinu,

ni čokolade u tvojim kutijama nema više,

u rudniku tvom dijamanti se ugasiše.

 

SLAVNI PLAVI KIŠNI MANTIL

 

Četiri je ujuto, kraj decembra, 

Pišem ti sad samo da bih video jesi li bolje. 

Nju Jork je leden, ali sviđa mi se gde živim,

Na Ulici Klinton muzika tokom cele večeri. 

Čujem da gradiš sebi kućicu duboko u pustinji.

Sad živiš nizašta, nadam se da čuvaš

Nekakve zabeleške.

Da, a Džejn je svratila s pramenom tvoje kose,

Kaže da si joj ga ti dao

One noći kad si nameravao da raščistiš.

Jesi li ikad raščistio?

Kad smo te videli zadnji put izgledao si mnogo stariji,

Tvoj slavni plavi mantil kišni pocepan na ramenu.

Boravio si na stanici da bi sačekao sve vozove,

Vratio se kući bez Lili Marlen. 

Snabdeo si moju ženu parčetom svog života,

Kad mi se vratila bila je ničija žena.

Pa, vidim te tamo sa ružom u zubima,

Samo još jedan mršavi ciganski lopov,

Evo, Džejn se probudila, šalje pozdrave.

Šta da ti kažem moj brate, moj ubico,

Šta bih ti uopšte mogao reći?

Pretpostavljam da mi nedostaješ,

Pretpostavljam da sam ti oprostio,

Drago mi je što si mi stajao na putu.

Ako ikad dođeš ovamo, zbog Džejn ili zbog mene, 

Znaj da tvoj prijatelj spava, i njegova žena je slobodna.

Da, hvala ti što si iz njenih očiju sklonio nevolju,

Ja nikad ne pokušah, mislio sam da je u njima zauvek.

Džejn je svratila s pramenom tvoje kose,

Reče da si joj ga ti dao

One noći kad si naumio da odeš čist.

Iskreno, L. Koen 

KOMANDANT KOEN

 

 

Komandant bojnog polja Koen, beše on naš najvažniji špijun:

ranjen pri obavljanju dužnosti;

padobranima šaljući halucinogen na diplomatske koktel-zabave;

naterujući Fidela Kastra na napuštena polja i zamkove;

pa je ostavio sve to, i kao čovek,

vratio se na ništa posebno,

kao što su čekaonice i redovi za karte,

samoubistva srebrnim metkom,

i mesijanske okeanske struje,

rasne trke rolerkosterom,

i druge oblike dosade reklamirane kao poezija.

 

Znam da ti je sada potrebno tvoje spavanje.

Znam da ti je život bivao težak,

ali mnogi ljudi padaju

tamo gde si ti obećao da ćeš stajati na straži.

 

Nikada ne pitah ali čuo sam da si bacio svoju kocku zajedno sa siromašnima;

A potom slučajno čuh tvoju molitvu

da budeš to i ništa drugo

nego neki zahvalan, veran, ženama omiljen milioner što peva,

svetac-zaštitnik zavisti i trgovac beznađem,

koji radi za jenkijevski dolar.

 

Ljubavnice, dođi i lezi sa mnom, ako je moja ljubavnica to što ti zaista jesi.

Na neko vreme budi najslađa što možeš, dok ne zatražim još više, dete moje.

Tad pusti druge oblike tebe da budu pogrešni; pusti nek se pokažu i dođu,

i svaki ukus da je na jeziku,

dok ljubav ne bude probušena i obešena,

i svaka vrsta slobode dovršena, a tad, 

o ljubavi moja, o ljubavi moja, o ljubavi moja.

 

 

ALELUJA

Čuo sam da postoji tajni akord

Što ga je David svirao, njime udovoljio Gospodu.

Ali ti ne mariš mnogo za muziku, zar ne?

Ide ovako:

Četvrti, peti,

Mol pada, dur se uzdiže,

Komplikovani kralj komponuje Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Tvoja vera bila je snažna, ali dokaz ti beše potreban.

Video si je kako se kupa na krovu.

Njena lepota na mesečini porazila te je.

Ona te vezala za kuhinjsku stolicu,

Skršila tvoj tron, odsekla ti kosu,

Sa tvojih usana otkunula Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Mala, i pre sam bio ovde,

Ovu sobu poznajem, hodao sam ovim patosom.

Živeh sam pre nego sam tebe upoznao.

Video sam tvoju zastavu na mermernom postolju,

Ljubav nije pobednički marš,

Ona je hladno i slomljeno Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Jedno vreme si mi dopuštala da znam

Šta se odista dešava dole.

Ali više mi to ne pokazuješ, zar ne?

Sećam se kako sam se kretao u tebi,

Sveta golubica takođe se pomerala,

I svaki dah koji smo vukli beše Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Možda ima Boga nad nama,

Ali sve čemu me ikad naučila ljubav

Je kako pucati u nekog ko te iz tebe izvuče.

To što čuješ u noći nije plač,

Niti je to neko ko je video svetlost.

To je hladno i to je polomljeno Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Kažeš da si uzalud uzimala ime.

Ja to ime čak ni ne znam.

Ali i da ga znam, zaista, šta bi to tebi značilo?

Blesak svetla je u svakoj reči,

Nevažno je koju si čula,

Sveto ili skršeno Aleluja.

Aleluja, aleluja.

 

Dao sam sve od sebe, ne beše ništa posebno.

Ništa ne uspevah da osetim, pa sam pokušavao dotaći.

Govorih istinu, nisam došao da te sludim.

Pa premda je sve pošlo naopako

Staću pred Gospoda Pesme

Ni sa čim na jeziku osim Aleluja.

Aleluja, aleluja, aleluja, aleluja…

 

 

PONIŽENA U LJUBAVI

 

 

Pamtiš li sva ona obećanja

Koja smo dali u strasnoj noći

O, sad su uprljana, pocepana oštricama

Kao moljci čeličnim žutim svetlom

Nema pokore koja bi ih mogla obnoviti

Ni velikih transfuzija poverenja

Zašto ih čak ni osveta ne može raščiniti

Te zavete tako uvrnute i slupane

 

Kažeš da si bila ponižena u ljubavi

U svojoj ljubavi posečena

Primorana da kraj mene klečiš u blatu

Ali zašto tako gorko okrenuta od onog

Ko je klečao jednako duboko kao ti

 

Deca uzeše ta obećanja

Doploviše ih iz prošlosti

Ponad svih grobova i živih ograda

Gde ljubav mora da se krije na kraju

I ovde za šta ne postoji opis

U ovom trenutku koji držiš na šaci

Nijedan grešnik ne potrebuje da uzraste u oprost

Nijednoj žrtvi ne treba štaka da bi stajala

 

Gledaj, draga, gledaj devicu

Gle’ kako ga dočekuje ispod svoje odore

Da, i zapazi kako se strančev hladni oklop

Rastapa kao zvezda padalica

Zašto trampiti ovu viziju za želju

Kad možeš da imaš i jedno i drugo

Nikad nećeš videti čoveka ovako golog

Niti ću ja ikad držati ženu tako tesno blizu

A kažeš da si bila ponižena u ljubavi

 

U MOM TAJNOM ŽIVOTU

 

 

Video sam te jutros. Išla si tako brzo.

Nema izgleda da popusti moj stisak

Kojim se držim za prošlost.

Mnogo mi nedostaješ. Nikoga nema na vidiku.

Još uvek vodimo ljubav u mom tajnom životu.

 

Smejem se kad sam besan. Varam i lažem.

Radim ono što moram da bih pregurao.

Ali znam šta je pogrešno, znam šta je dobro.

Umro bih za istinu u mom tajnom životu.

 

Drži se, drži se, brate. Sestro, drži se čvrsto.

Konačno sam dobio svoja naređenja.

Marširaću kroz jutro, marširati kroz noć,

Provlačiti se preko granice mog tajnog života.

 

Baciš pogled kroz novine. Dođe ti da zaplačeš.

Nikog nije briga da li ljudi žive ili umiru.

Onaj što te snabdeva želi da misliš

Da je sve crno ili belo.

Hvala Bogu, nije tako prosto u mom tajnom životu.

 

Ujedam se za usnu. Kupujem ono što mi se kaže:

Od poslednjeg hita do mudrosti iz davnine.

Ali sam uvek samotan. Srce mi je poput leda.

Gužva je i hladno je u mom tajnom životu.

 

PROŠLOGODIŠNJI ČOVEK

 

Kiša pada na prošlogodišnjeg čoveka,

na stolu je jevrejska harfa,

krejon je u njegovoj ruci.

Ćoškovi šematske karte uništeni savijanjem

davno pre nego ispariše ekserčići

što još uvek bacaju senke po drvetu.

Nebeska svetlost je kao koža bubanja koji nikad neću zakrpiti,

sva kiša sipi amin

po delima prošlogodišnjeg čoveka.

Upoznao sam damu koja se u mraku igrala sa svojim vojnicima

o, jednom po jednom morala je da kaže

da joj je ime Jovana Orleanka.

Bio sam u toj vojsci, da, ostadoh tu nakratko;

hvala ti, Jovana Orleanka,

što si tako lepo prema meni postupala.

Mada nosih uniformu nisam bio rođen za boj;

svi vi ranjeni momci što ležite po strani,

lakunoć, drugovi moji, laku noć.

 

Dođoh na venčanje što ga stare porodice majstorski izvedoše;

Vitlejem mladoženja,

a mlada Vavilon.

Velika Vavilon beše gola, stajala je tamo drhteći za mene,

a Vitlejem nas oboje iznutra zapali

kao stidljivce na kakvoj orgiji.

Kad padosmo zajedno sve nam meso beše kao veo

koji sam morao da pocepam da bih video

kako zmija svoj rep jede.

 

Neke žene čekaju Isusa, a neke čekaju Kaina,

zato sam visio preko svog žrtvenika

i ponovo podigao sekiru.

Onog ko me nalazi vraćam tamo gde je sve počelo,

kad je Isus bio medeni mesec

a Kain samo čovek.

Čitali smo u prijaznim biblijama uvezanim krvlju i kožom

da divljina ponovo okuplja

svu svoju decu.

 

Kiša pada na prošlogodišnjeg čoveka,

minuo je sat

a on ni ruku pomerio nije.

Ali sve će se dogoditi ako on samo da reč;

ljubavnici će ustati

i planine će tlo dotaći.

Ali nebeska svetlost je kao koža bubanja koji nikada neću zakrpiti,

sve kiše sipe “amin”

po delima prošlogodišnjeg čoveka.

 

UZMI OVU ČEŽNJU

 

 

Mnogi su ljudi voleli zvona

koja si ti vezivala za kišu,

i svako ko te je želeo

našao je ono što će uvek želeti ponovo.

Tvoja je lepota za tebe izgubljena,

baš kao što beše izgubljena za njih.

O, uzmi ovu čežnju sa mog jezika,

kakve god beskorisne stvari što su ih ove ruke učinile.

Dopusti mi da vidim tvoju lepotu skrhanu,

kao što bi učinila za svog voljenog.

Tvoje telo poput reflektora razotkriva moju sirotost.

Voleo bih da probam tvoje milosrđe

dok vrištiš: “Sad moraš da probaš moju pohlepu.”

Sve zavisi od toga koliko blizu mene spavaš.

Samo uzmi ovu čežnju s mog jezika,

sve samotne stvari koje ove ruke uradiše.

pusti da vidim tvoju lepotu slomljenu,

kao što bi trebalo da učiniš za onog koga voliš.

Gladan kao zasvođen hodnik kroz koji su vojske prošle

stojim u ruševinama iza tebe, 

sa tvojom zimskom odećom, popucalim remenjem tvojih sandala.

Volim da te naokolo posmatram golu,

naročito otpozadi.

O, uzmi ovu čežnju s mog jezika,

sve beskorisne stvari što ih ove ruke napraviše,

raskopčaj za mene tu iznajmljenu plavu haljinu,

kao što bi trebalo da učiniš za onog koga voliš.

Verna si boljem čoveku,

plašim se da je otišao.

Pa dopusti da ja prosudim tvoju ljubavnu aferu

upravo u ovoj sobi u kojoj sam svoju osudio na smrt.

Čak ću obući to staro lovorovo lišće

što ga je on stresao sa glave.

Samo uzmi ovu čežnju sa mog jezika…

kao što bi učinila za voljenog.

 

BUDUĆNOST

 

Vratite mi moju polomljenu noć

moju sobu svu u ogledalima, moj tajni život.

Samotno je ovde,

ne ostade nikoga za mučenje.

Dajte mi potpunu kontrolu

nad svakom živom dušom.

I lezi pored mene, draga,

To je naređenje!

 

Dajte mi krek i analni snošaj.

Uzmite svako preostalo drvo,

zabijte ga u rupu

na svojoj kulturi.

Vratite mi berlinski zid,

dajte mi Staljina i Svetog Pavla.

Video sam budućnost, brate:

ona je ubistvo.

 

Stvari su proklizale, klize u svim pravcima.

Neće biti ničega,

ničeg više što bi mogao da izmeriš.

Mećava, mećava sveta

ukrstila se sa smetlištem

i to je preokrenulo

ustrojstvo duše.

Kad rekoše POKAJ SE POKAJ SE,

pitam se na šta su mislili.

 

Ne znate me iz vetra,

niste nikada i nikada nećete.

Ja sam Jevrejčić

koji je napisao Bibliju.

 

Videh narode kako se dižu i padaju.

Čuo sam njihove priče, čuo ih sve,

ali ljubav je samo mašina opstanka.

Vaš sluga je ovde, rečeno mu je

da to jasno kaže, kaže hladno:

Gotovo je, to neće ići

nikuda dalje.

Sad su točkovi neba stali,

osećate đavolov jahaći bič.

Spremite se za budućnost:

ona je ubistvo.

 

Stvari počinju da klize…

 

Razbiće se drevno ustrojstvo zapada.

Vaš privatni život eksplodiraće iznenada.

Biće sablasti,

biće vatri na putu,

i belaca što plešu.

Videćete ženu

što visi naopačke,

crte lica joj pokrivene spalom haljinom,

a svi ušljivi mali pesnici

okupiće se okolo

pokušavajući da zvuče kao Čarli Menson

i belci što plešu.

 

Vratite mi zidinu berlinsku,

dajte mi Staljina i Svetog Pavla.

Dajte mi Hrista,

ili mi dajte Hirošimu.

Uništi još jedan fetus sad,

svakako ne volimo decu.

Video sam budućnost, mala:

ona je ubistvo.

 

Stvari proklizavaju…

 

Kad rekoše POKAJ SE POKAJ SE… 

 

GOSTI

 

 

Jedan po jedan gosti ulaze

Prolaze gosti

Mnogi otvorenog srca

Slomljenog srca poneko

Niko ne zna gde ide noć

Niti iko zna zašto vino teče

Ljubavi, potrebna si mi, potrebna sad.

 

Oni koji igraju počeše da igraju

Oni koji plaču počeše

“Dobrodošli, dobrodošli”, kriči glas

“Pustite sve moje goste da uđu”.

 

Svi odoše da se po kući spotiču

U samotnom tajanstvu

Govoreći: “Otkrij samog sebe.”

Ili: “Zašto si me napustio?”

 

Sve u isti mah buknuše baklje

Unutrašnja vrata lete otvorena

Uđoše oni jedan po jedan

Sa svakim stilom strasti.

 

Evo ih kako uzimaju svoj slatki obrok

Dok se kuća i dvorište raspadaju

I jedan po jedan gost bi bačen

Preko baštenskog zida

 

Koji igraju, počeše da igraju

Koji plaču počeše

Oni što su ozbiljno izgubljeni

Izgubljeni su i izgubljeni ponovo

 

Jedan za drugim ulaze gosti

Prolaze oni

Otvorenog srca mnogi

Slomljenog poneko

 

PISMA

 

Nikad nisi volela da primaš

Pisma koja sam slao.

Ali sad imaš suštinu

Onoga što su moja pisma značila.

Čitaš ih ponovo,

Ona koja nisi spalila.

Pritiskaš ih na usne,

Moje stranice brižnosti.

Rekao sam da je bila poplava.

Rekao da ništa nije ostalo.

Nadao se da bi mogla doći.

Dao sam ti svoju adresu…

 

Tvoje priče bile su tako duge,

Zaplet tako žestok,

Trebale su ti godine da pređeš

Liniju samoodbrane.

Ranjeni oblici se pojavljuju:

Gubitak, potpuna mera;

I prosta ljubaznost je tu,

Samotnost snage.

Ukoračuješ u moju sobu.

Stojiš za mojim stolom,

Počinješ pismo

Za nekog ko dolazi sledeći. 

 

ČEKAJUĆI DA DOĐE ČUDO

 

 

Mala, čekao sam, čekao noću i danju.

Ne primetivši vreme pola života sam odčekao.

Bilo je mnogo poseta, znam da si mi ti poslala neke,

ali ja sam čekao na čudo, čudo da dođe.

Znam, odista si me volela.

Ali, vidiš, ruke mi behu vezane.

Znam da te to povređivalo, 

mora da je vređalo tvoj ponos

što stojiš pod mojim prozorom

sa svojom vojničkom trubom i bubnjem,

a ja sam gore, čekam čudo, da dođe čudo.

 

Ne verujem da ti se to dopadalo,

ne treba da ti se dopada ovde.

Nema tu zabave i presude su stroge.

Maestro kaže da je to Mocart 

ali zvuči kao žvakaća guma

kad čekaš čudo, da dođe.

 

Čekati čudo, nema šta drugo da se radi.

Ovako sretan nisam bio od kraja Drugog svetskog rata.

Ništa ne preostaje da se radi kad znaš da si uzet.

Ništa da se radi kad moliš za mrvicu.

Ništa, kad moraš da nastaviš da čekaš,

čekaš da dođe čudo.

 

Sanjao sam te, mala. Beše to baš pre neku noć.

Većinom si bila gola, ali jedan deo tebe beše svetlost.

Pesak vremena je padao između tvojih prstiju i palca,

čekala si čudo, da dođe čudo.

O mala, hajde da se venčamo, predugo smo bili sami.

Hajde da budemo sami zajedno.

Da vidimo jesmo li toliko jaki.

Da, hajde da učinimo nešto ludo, nešto apsolutno pogrešno,

dok čekamo čudo, čudo da dođe.

 

Kad budeš pala na autoputu i ležala na kiši, 

kad te pitaju kako si, reći ćeš, naravno,

da se ne možeš požaliti – ako te cede da iskamče informaciju

tad moraš da izigravaš glupaču: kaži samo da si tamo

zato što čekaš čudo da naiđe, da dođe čudo.

Preveo Alojz Mauric