УМРО ТЕЧА – Слободан Марковић (Либеро Маркони)
Јавили ми како је на другој страни, изненада, умро
теча по имену Власта, бивши жицар са Славије.
Умро је! Погнуо сам главу ко лабуд кад шију савије,
баш у тренутку док пролазе шлепови из старог Беча.
О алте Донау, купати се тамо, кажу да је ко у Палм Бичу.
Увече за столом док њупаш, гори свећа
а минџе ко кукурек са свих страна ничу.
И лепе госпође у пењоарима од фротира,
и старије жене, матер им, па и оне љубав краду.
И с подијума оркестар свира
значајно као за параду,
пијане склоне бивши боксери, чувари.
Ето какав је живот, боксери постају жандари.
То на Дунаву никада код нас није пало.
Ко је био боксер... На томе је и остало.
Мада има људи који се о реду брину,
и који су с нама рођаци, нарочито пред зиму.
Тада се не лови лудачки, а ми смо готивни као и наши преци.
Угостимо их људски, пошаљемо штуку деци.
Није то подмићивање, сви смо ми људи, на крају.
Зашто бих се ја замерао, кад свој живот живим.
Ретко кад напустим колибу своју у овом рају,
јер ја сам такав, ничему у граду се не дивим.
Ал` ето сад морам да позајмим сако,
јер теча стаклено гледа.
Кажу да од синоћ руком није мако.
Укрутио се сасвим и слеђа и спреда.
Око њега кружи флаша љуте. Здими
свако по добар гутљај: „Боже, ти га прими!“
А ја бих да није њих помало због тече и плако.
Жицар ко жицар, дротар, вечити путник у нигде,
није имао лове, ал је имао гњиде.
Није имао никог да каже: „Дођи, једи!“
А сад се уз течу лудог два-три дана седи.
Ја лове за ковчег немам, ни за крст, ни за попа.
Јавићу Палилули. Немамо. Теча је тропа!
А гробар ако хоће, нек на вересију копа!
Марконијева рибарска сага – анализа песме УМРО ТЕЧА
Песма
почиње као пука изјава, извештај. Јавили (неки неодредљиви они) да је на другој
страни, онамо, умро исповедников теча по имену Власта, стари жицар са Славије.
Ерго,
постоји и ова страна, прва, страна отшелника из збивања.
Шта је
жицар, ваља се запитати. Произвођач жице, занатлија, или пак онај који се, по
шатровачки, жица за милостињу, другом речју гребатор, онај што ту и тамо, од
овог и оног, камчи сићу за пљугу, чокањ, векну леба?
Умро је!“ – узвикује известиоц, назначујући сензацију и
чуђење, ону вечиту неверицу у чин докончања, неизлечиву саблазан пред коначним
фактом смрти. Комичан је то и дирљив узвик. Но непролазан.
На ту вест
погнуо је он главу, као лабуд кад шију
савије...
Елегантно поређење,
за којим је песников лирски субјекат посегао као за најближом сликом, доноси
атмосферу воде, реке којој је лабуд један од становника и најраскошнијих украса
и симбола.
Сликовито
лабудово савијање врата, један од његових речитих гестова, римовано је са
Славијом. Ту је успостављена мелодија.
Трећим
стихом наступа обрт, трен живљења отима се пукој фактури мрења јер човек каже
да је вест о течиној смрти стигла: „баш у
тренутку док пролазе шлепови из старог Беча.“
Надаље, по
обрасцу општељудском, творац овог сказа бежи (тријумфално) у ведру нарацију о
којечему, онамо куда га је упутила асоцијација на горњи ток Дунава, код Беча и
још више узводно.
Уздише он: О алте Донау, купати се тамо, кажу да је ко
у Палм Бичу.
Види се да
располаже тај заљубљеник у Дунав којечиме из опште културе, немачким именом
реке за којом уздише, речју латинског порекла – алте – па и топонимом из далеког, још даљег света; Палм Бич овде
звучи као неки комплексан џез акорд.
Па иде
даље, ка чаролији далеких збивања из речне легенде, не враћа се на тужну
фактографију смртног случаја који га је коснуо и песму покренуо. То песник
васпоставља наше људско волшебно брбљање као одушак од страве што се збива на
плошној равни пролазности и скончања, вели како је лепо и еротично и раскошно
онамо у китњастој атмосфери горњедунавској:
Увече за
столом док њупаш, гори свећа
а минџе ко
кукурек са свих страна ничу.
Шатровац је
смион и ласциван, Ерос ту расте као плима (као кукурек, биље самоникло,
клемпаво, наглорастуће и дивље), да би био, као што је вазда, дрска противтежа
Танатосу.
Наставља песмин
јунак да штедро и глагољиво брбља, о госпођама у пењоарима од фротира, старијим
женама што (ту сочно опсује – матер им)
„па и оне љубав краду“... „И с подијума оркестар свира значајно као за
параду.“ – то је кавалкада фриволних слика, никад
виђених, али слућених, подесних да би се ка њима побегло, мишљу, од онога од
чега увек ваља бежати.
Надовезује
даље, у истој реченици: “пијане склоне
бивши боксери, чувари.“ Потом мудро
клепеће о томе како је код нас... ето
какав је живот – вајка се – боксери
постају жандари...
То на
Дунаву никада код нас није пало.
Ко је био
боксер... На томе је и остало.
Ето поноса
на то како је код нас, уз чуђење и благу жалост што тамо горе уз реку, у
великом свету, такође има неких тужних чињеница, неке муке и деградације. Наши
боксери поносно остају то што су били, не претварају се у редарствену
служинчад.
Јасно је,
тај размахнути и помпезни рецитал је ништа друго до бекство, склањање, причина
прича, зарањање у лековити слатки талог познатог.
Песмотворац
врда, мишљу лепореко ландара, наставља да празнослови, мрморећи наоко
спасоносно хвата ток присног свакодневља, дирљиво ескапистички, тричаво и
умирујуће дроби о приликама код нас, довршава тако што вели о себи како он не
напушта колибу своју у том своме речном рају, јер он је такав, ничему се у
граду не диви. Лирски је јунак том изјавом већ снажно и дубоко одређен, његов је
карактер опцртан суштинским и судбинским особеностима.
Но намах,
након врлудања, песма се враћа на потресни мотив, глатко јер сама мисао ју је
томе водила:
Ал` ето сад
морам да позајмим сако,
јер теча
стаклено гледа.
Нема тај у
свом поседу сако, није то његова ношња ни манир, приде није на слична збивања
био спреман.
Ни на игроказ
смрти нити на цивилизацију и њене протоколе.
Но теча
стаклено гледа. Гледа он, дакле.
Но
стаклено, и то је збуњујуће ономе што о реченој недоумици извештава. Зачудно,
то је детиња визура непристајања. Исти онај широки искуственик надодаје како
теча: „Кажу да од синоћ руком није мако.“
Наставља са
немирењем са суром датошћу и са смртовном сценографијом – „Укрутио се сасвим и слеђа и спреда.“ – стоји констатација онога
који не одустаје да факат смрти интерпретира у наиви, он феномен стања мртваца констатује
као чудан течин гег.
Око њега
кружи флаша љуте, вели он надаље, свако здими по добар гутљај, уз пословично „Боже ти га прими! “
Да није тих
сватова, каже, он би због тече и плако, помало. Без патетике, по дечијем
рефлексу, опет. Плакао, јер свест о страхоти ипак је ту, помало, јер нема места
обилном плачу, нити потпуном прихватању датости, јер до целог схватања досеже
се једва делимично.
Следи помен: Жицар
ко жицар, дротар, вечити путник у нигде...
Дротар, дакле, синоним за жицара.
Немамо,
актуелно, ту реч у оптицају, не знамо да ли је икада била у широј употреби, ма
и жаргонској, или је пак то песникова инвенција само за дату прилику, то је
тешко докучити. Елем, чудна реч је пала. Ту је да се читалац са њом носи у
номенклатури загонетних израза уличног жаргона. „Вечити путник у нигде“ коначна
је течина одредница. Исказана је без самилости, уступка, попуста.
Следи
сурови, огољени декрешендо: „Није имао
лове, ал је имао гњиде.“ –јетког ли
и уједно подсмешљивог исказа, звучи готово као груба шала. Но да се назрети и
сажаљење, затрпано грубошћу.
Нити је
имао теча иког да му каже – „Дођи, једи!
“
Јасно је да
је дротар био убоги дијак, сам о својој муци.
А сад се уз течу лудог два-три дана седи...
– помиње се, уз титрај ироније, народски обичај окупљања око покојника, уз
суздржани прекор људима којих није било уз течу за време земаљског му
трајања... песник то наводи малаксало, без јасно изречене замерке, тек
таксативно помиње рогобатан пример лицемерја оних што заседну по даћама,
циркају и вероватно мезе шта има на
послужењу, вртећи задушну молитву у бизарном ритуалу.
И лирски
јунак је сиротан, убоги пустињак из уџерице уз реку, саопштава да он пара нема
за погребну опрему и попа. Јавиће инстанцама: „Немамо.“ Течини немају, а сам теча је тропа.
Добацује он
на крају, мангупски нехајно, као да од себе отура бескорисну слабу карту у
покерашкој игри: „А гробар ако хоће, нек на вересију копа.“
А шта ако гробар
неће? О томе песников јунак не брине, дрско и шеретски отреса се он у лице
заједници, па и животу самом... нека се они, како знају, носе са посетитељком
знаном као Смрт.
Песма,
дакако, јесте сага о маргини, беди и социјали на скрајнутом окрајку друштва, о
тегоби и ништавности животарења, но у њој има и тихог сјаја и колорита, блажене
идиле уз велику реку, сиротињске али слатке идиле – „у овом рају“ – како помиње лирски јунак који, како каже, свој живот
живи, у рају где бораве људи готивни као
и њихови преци, људски угосте чуваре реда, пошаљу штуку њиховој деци,
широкогрудо и домаћински, јер сви смо ми људи, на крају.
У овде
анализираном Либеровом поетском ткању сустичу се, сударају и међусобно
прожимају супротности, сиротињска беда и туга са једне стране и раскош
слободног бивствовања на рубу велеградском, уз тело чудесног феномена званог
Дунав, који је препун блага што га вода штедро нуди за скроман али лагодан
опстанак, а то није само рибљи фонд, већ и пловност, ширина, сјај тренутка,
блискост једноставности и суштини, тиха обузетост елементарним радњама, смисленим,
умирујућим, радосним, крпељењем мрежа, паљењем ватре, чишћењем рибе, купањем у реци, а ту су и лепота видика, утеха
и загрљај, и бајковите представе о даљинама што их ток реке повезује, насушна митологија
трајања, размах маште...
Песму
одликује живописни језик и префињени ток синтаксе, природност и лака
изговорљивост, прозрачна непосредност. Ту је и маестрални обруб риме и
ненаметљиве метрике, разуђене, музикалне, нимало круте.
Без трунке
наноса или присуства каквог сувишног пасажа песмин обухват тече глатко као
филм, премда нема нарације, нема ни временског тока што назначава радњу,
дејствује само инцидент суштог говорења.
У својој густој
сажетости песма је опловила зачуђујуће широку панораму доживљајности и богату
палету збивања.
Управо то
је суштински образац поетског исказа. Трансценденција језика чудесно способног
да сублимира, ујезгрује.
