 |
| Fotodokumentacija Politike |
ВЕЧЕРА У КРЧМИ
„КОД ЗНАКА ПИТАЊА“ – Милорад Павић
Седи у крчми „Код знака питања“.
Он ми пљуну у уста и рече:
„Прости пространству слов!“
Наручисмо порцију седе траве с језиком
И два пута по чанак топлих божијих суза
Наручисмо похован поглед
Од оних горких што остаре за сат, с лимуном
И пасуљ на савској води.
Оглодасмо реч Узалуд
И заболеше нас по обеду
Цветови у трави преко пута
И две кашике у тањиру
Јер ствари не постадоше оно
Што смо их учили да буду.
Наплатише нам сваком
По један априлски уторак
И узесмо сат кусура.
На растанку он скиде шешир и рече:
Доситеј.
У порти преко пута
Сахранисмо по огледало
И сваки свој пут однесе на леђима.
Семантичке и онтолошке нијансе у Павићевој песми „Вечера у крчми код знака питања“
У овој
песми Павић је савршено језички прецизан, нема ни трунке нејасноће нити каквог
наноса који би замутио израз, нема вишкова, ни једно једино слово није сувишно.
Дочим, песма се читаоцу невичном дешифровању поетске семантичке густине може
учинити криптичном, остати неоткључана. Неке слике могу деловати збуњујуће. Мада
су све брушене до савршенства, не само језичком вештином песништва већ и
дубоком мудрошћу, што је све јасно
предочено и лако доказиво. Но кренимо редом...
Анђео није случајно с наочарима. Песник нам
међутим не саопштава какве су то наочаре, те остаје на читаоцу да одлучи јесу
ли диоптријске или пак оне затамњене сунчарице. Павић је и овај недостајући
податак намерно сместио у песмин ток, употребивши тако неречено као део говора.
Ако су
наочаре које анђео носи оне за корекцију вида, онда је анђео читач, учењак,
марљиви школарац, колоквијално речено штребер, дакле онај чији се вид, па био и
анђеоски, трошио на рукописима, ослабио у потрази за оним што ми зовемо знањем.
Те је тако песник анђеловим наочарама начинио спој земаљског и небеског.
Ако су
наочаре оне монденске, мангупске, тад је укус утиска посве други. У том случају
анђео је загонетно релаксиран уживалац видика, опуштен, докон дегустатор земаљских
призора, хедониста. Или пак шерет, склон да се поигра човековим реквизитима,
дегустира маскараду.
Име
крчме у којој је анђео одабрао да заседне једноставно је, а фантастично
бременито, фирма „Код знака питања“ звечи општом судбинском упитношћу, такође
голотињом знака „?“, знаног још и
као упитник, који се у имену крчме у Павићевој песми само помиње, а не стоји
својим присуством. Речени знак је у песми присутан одсуством, посредован
људском причом о њему, што је зачудно, пикантно.
Дочим
(мали екскурс), речена кафана одиста постоји, као што је знано, налази се у
близини Саборне цркве у Београду, важи за најстарију крчму у престоници, а име
јој је управо онај упитник („?“) у
облику голог знака, који се, дакако, не изговара јер је нем за изговор, нема
своју звучну појавност.
Те тако
песма има додира са фактографијом, у корелацији је са такозваном јавом, што
доприноси њеном егзистенцијалном тежишту. Анђео из песме, ерго, седи у реално
постојећој крчми. Ту се сусрећу он и песник, са знаком питања који им левитира
над главама.
Песник
одмах прелази на ствар, два његова лирска јунака се не упознавају, не чуде
један другом, не праве било какав увод... него је ту одмах збивање, и то какво
– анђео песниковом Ја пљуну у уста! Први одјек те слике је помало опор, чак
призива гађење, дочим није смртник земаљском појавом запљунут, него од стране
нетленог бића, чистог духа, дакле. Анђео не само што тако испољава чудну
интимност са човеком, него му тим чином освештава језик, дакако, јер то се
збивање не може схватити другачије.
Анђео ту
изговара следеће – „Прости пространству слов!“ – акцентирајући речено знаком
усклика. То је, без околишања, заповест, завет, или пак савет, упутство,
саопштена вест, или рецепт за бивање што би га испоставио какав језгровит „life
coach“, један од јунака нашег времена. Препоручује се да човек опрости
пространству... шта? Зар то што слови, што куља безбројем словних знакова,
засипа, затрпава обавестима, причама, мистеријом, недокучивошћу? Да. А одиста и
засипа свим тиме, зар не, као што пространству и приличи. По анђеловој
препоруци, или наредби, песник, дакле, по Павићу, ваља да прости огромности
бескраја из кога нас, све нас, са свих страна непрестано сустичу громаде
сроченог, саопштеног, предатог нам словом апсолутног језика, речју (која би на
почетку, како се тврди). Односно језикословљем, оностраним и овостраним
подједнако. Дакле управо оним чиме се и песник бави, по чијем обрасцу бивствује,
чијим алатима барата.
Одмах су
издали наруџбину, да се погосте (вечера је била, све су прилике, договорена,) а
наручише порцију седе траве, и то с језиком. Такође по чанак топлих божијих
суза. Седа трава? То је, ваљда, елементарна природа, уморна, искусна, тричава,
посвудашња, трава проста, сиротињска, а седа од мудрости, од патње, од дуга
трајања и многог памћења. Можемо да нагађамо да ли је трава прилог језику, или
је језик додатак седој трави, главном оброку, језик зачин, мирођија. Пиће за
које су се гости одлучили, на неки недокучив начин очекивано, је топли напитак,
исплакан од стране самог Творца, Свевишњега који, како се да слутити, твори и
сузе, у неисцрпним количинама, толико да су следовања доступна којекуда, можда
свуда, или их барем има за наруџбину у крчми обележеној словом знака питања,
словом које се не може изговорити, ћутљивим словом.
Толико
плаче Бог да су сузе свеже, топле, тек стигле.
Зашто
плаче, над чиме, и зашто тако обилно – на читаоцу је да докона, пита се, па
смисли одговор.
Наручише
и „похован поглед, од оних горких што остаре за сат, с лимуном“. Песник
лаконски посеже за егзистенцијском тескобом, маестрално именујући горчину
пролазности, а ту су и наше мале вештине улепшавања и справљања, ароме и додаци
с којима се лакше конзумира и пробављује оно што видимо, што је пред нама као
неумитно послужење.
Потоња
поруџбина је „пасуљ на савској води“. Тиме је у песму призвана проста снага
градивних елемената, ако не сиротињска, оно свакако пучанска, хранљивошћу
богата, али посредством суште материје знане као вода та је насушна вечера смешана
са речним блатом, са калом постојања, прљежима урбаности, отровима клоаке, свим
примесама опаког овоземаљског битка.
Не
помиње песник друге речи из језика на менију, вели само да су оглодали, он и
анђео, реч Узалуд. Баш ту реч, најтескобнију и најмучнију међу тешким речима
које се дају изрећи. Њу је најтеже прогутати, а песник и анђео су је здушно
оглодали, у дуету. Потом их је понешто заболело, обојицу. Не делови речника из номенклатуре
пробавног тракта, него их заболеше „цветови у трави преко пута и две кашике у
тањиру“, једном тањиру, јер из исте су посуде, испоставља се, кусали. Цветови у
трави кад некога заболе – заболела га је сирота лепота. Оброк је тешко пао и анђелу,
оброк земаљских појмова, постулата и датости. Цвеће је крхко, привремено,
понекад га није лако гледати, јер колико год да цветови јесу урес видика, гледаоцу,
нарочито кад бива видилац, тешко пада њихова привременост, муњевито им увенуће,
и разметање лепотом кадикад се може учинити залудним.
А оне
кашике, саме у празној здели, на попришту опустошеног послужења, у тужном
постфестуму гозбе која се свршила, бивају болне, наравно, свакоме ко је танано
осетљив, а анђео и песник по усуду то јесу.
Павић
даје и објашњење: „Јер ствари не постадоше оно што смо их учили да буду.“ Зато
их је, човека и друга му анђела, заболело оно чиме се почастише. Нису ствари,
дакле, оно што би човек хтео да јесу. Анђео, гле чуда, са њим саосећа. Ствари
се не дају припитомити, дресирати, колико год ми радили на томе, колико год их
учили да се прилагоде нашој замисли и жуђеној сврси са којом би ствари требало
да су усклађене.
Гостима
је обед био наплаћен, нејасно је да ли скупо или јефтино, чиме до драгоценим
временом, наиме целим даном, и то не било којим, већ оним што спада међу
најлепше драгоцености земаљског борављења, пролећни дан је то, априлски уторак,
по мом осећању дан зрелог полета. Добили су по сат кусура, ту ситнину над
ситнинама.
Пре но
што се растадоше (што се изгледа подразумева, као морање), ангел је скинуо
шешир, тако одајући пошту, патетично и свечано, те је тад изрекао једно име.
Доситеј. По Павићу – ништа више. Биће да је песник то име анђелу ставио у уста
у част просветитељства, мисије школовања, оплемењивања простоте. Јер то би
морала бити, у школи нашег језика, Доситејева служба, позив и знамен.
Песник
каже да су на крају, сваки за себе, он и анђео у порти Патријаршије преко пута
„Знака питања“ сахранили по огледало. Свако своје. Да се више не огледају,
ваљда зато, да се не би бавили властитим самоодразом, који би било најбоље
жртвовати, а где друго него под окриљем божијег дома, на црквеном поседу. По
Павићу и пред анђелом стоји опасност пада у огледало, потајног самољубља. Боравком
овде, међу људима и песницима, и њега стижу једнака искушења.
„И сваки
свој пут однесе на леђима.“ – тако стоји на крају песме. Нарамак пута, товар
блага и терета, намотај стазе, смотуљак. Дакако, не путује пут нас путнике,
него ми њега. Свако свој. Своју крстачу, искуствено искушеније. Пут на ком се
понекад небеско и земаљско сретну, одиста састану се, па и све да то само у
песми бива.
На
примеру анализиране песме да се видети колико слојевито може бити оно што је
језиком ухваћено. Овде пак није реч само о семантичким дубинама него се ради и
о онтолошким постулатима који су спаковани у синтаксу, међу значењским
нијансама семантичким.
Демонстрирана
је ванредна економичност поетског говора, показан начин на који најмањи могући језички
садржатељ може понети највише семантичке и онтолошке садржине.
Павићев
језик се овде понаша као сублимат, нипошто као наратив. Лако је разазнати
образац по коме се поетски спис разликује од прозног текста, па и онога са
највишим артистичким амбицијама, камо ли тек колико је другачији од пуког
обичног исказа.
Ваља
рећи да овом анализом нисмо исцрпли све што ова кратка песма у себи носи,
тумачење би могло пловити још многим меандрима.
