Inicijacija u putopis, Momčilo Bakrač

 

 

~ ~~* * *~ ~~

 

 

 

Gospođa Ana, stara ptičarka, maločas u prolazu zastade pored mene i pogleda me iskrenuvši umorno zakrvavljeno oko.

    Topao susret, sažalan, obostrano.

    No nismo imali nadalje ništa više da podelimo, pa ode ona, snuždeno, na poziv vlasnice koja je žurila napred parkovskom stazom, te tako saznadoh kerušino ime, a posle sekund-dva oklevanja, pre nego što je dvonožna paraderka odmakla predaleko, upitao sam i za psetove godine. Minimum deset, odvratila mi je psošetačica, sredovečna fićfirićka, nakon što je kružno odšarala očima upiljenim u unutrašnje prebrojavanje.

    Mada je četiri puta starija od svog kućnog ljubimčeta ona je razmetljivo jedra i orna za svoj intimistički marš po kišnom pejzažu.

    Ana je, dakle, stvor iskusan, predsmrtni. Za pseću deceniju nakupila je svu tugu i težinu trajanja. U stvari to je ljudska decenija, a psećih sedam.

    Uz kuju je ševrdao njen prilično živahniji rođak, verovatno sredovečni sin, nešto krupnijeg stasa u odnosu na krhku mater, silazio je sa staze i njuškao po travi, majao se tamo-ovamo zalud istresajući energiju koju hinduisti zovu radžas (rajas – passion and activity), to je ona čista telesna kinetika, iskuse je i ljudski mladunci, do neke godine, recimo desete, a od tad polako splašnjava. Anin potomak je pretežno bele dlake tu i tamo fleknute crnim tačkama i većim poljima, kao da je neki apstraktni slikar razdunuo tuš, potom umakao pero i puštao da kaplje po lanenom tkanju.

    Njegova mama je sasvim obrnut slučaj, negativ, osnova joj je crna, sa belim kružnicama i poljima, plus nekoliko suptilno ubačenih flekica u okeru, iliti boji opalog lišća.

    Kako god, srdovečni glavonja nije me zarezivao, minuo je kao pored nečega posve nezanimljivog. Logično, jer po nomenklaturi, kad se pseće i ljudske godine iznivelišu, ispalo bi da smo nas dva približno iste starosti, možda čak vršnjaci, a mene lično, da budem iskren, najmanje interesuju takvi primerci faune, kako ljudske tako i ostale, kao i ja njih, sve jedni o drugima znamo do u dosadu, a svako u tom dobu već i samog sebe teško podnosi.

    Jedva nekoliko sekundi nakon što je minula ta tročlana trupa, do parkovske klupe koju sam privremeno zaposeo došla je družina vrabaca. Stvorili su se tu, na šljunku, nadomak mojih stopala, poput padobranaca.

    Tri mangupa, živahni balavci, žutokljunci. Puni operativnog menadžerskog duha i skorojevićke poslovnosti. Obzervirali su me veoma pronicljivo, ta starmala žgadija zainteresovana samo za dobit. Videvši da ništa ne kljucam ni sam, ja hudi, tako da ni za njih tu ničeg nema, odoše oni ažurno.

    Zatim su došli golub i vrana, u duetu. Mogao bih se zakleti da nikad pre ne videh takav par. Motrili su me, onako profilom, osećao sam kako ta dva ptičja oka omeravaju moju siluetu i sadržaj oblika.

    Nisu dali nikakav komentar, ni gestom ni vokalno.

    Uostalom, zanimao sam ih kratko, i to bi mogla biti prilično rečita fusnota o eksponatu posađenom na jedno od sedišta u njihovom parku. Promakao mi je momenat kad nestadoše, kibio sam svoju prelepu beležnicu, netom kupljenu.

    Parku je ime Pionirski, to ću posle saznati, biće mi doviknuto, a potom ću se i sam razabrati i setiti, s nešto stida, jer nekad bejah Beogradov podstanar, koji bi takve toponime gradske morao znati, ma i minut posle buđenja iz kome.

    Elem, pionira više nema, osim bivših, a ja sam jedan takav.

    Ergo, na pravo mesto dođoh, ako je verovati tom molskom akordu.

    Posetilo me i jato golubova. Zapušteni, neugledni, reklo bi se šugavi, prave gradske protuve rođene za klošarenje. Ali brzo sam se uverio kako to nisu ni jadnici ni naivci, nikakava bespomoćna starčad koja pretrajava na narodnoj kuhinji. Naime, onako naoko zgužvani i čupavi – poleteše i odjezdiše moćno, avijatičarski. Odlični su im ti motori života i vrhunska navigacija.

    Dobra su družina svi ti stvorovi. A mora da sam i ja dobar, čim se tako oko mene okupljaju kao u kažama o svetiteljima, ili u oslikanim bajkama o Snežani, Trnoružici i sličnim milodušnim bićima.

    Lep je Beograd u ovom junu, čudnom, bez neba, sa svodom koji ponad nas mokri, sitno, satima. Prizori odlični za setne akvarele cede se unaokolo.

    Odista zanimljiva razglednica za moj spomenar, zalistak putopisanja duž puta na koji se spremam. Beograd rominja kao u kvasnom zabrđu nadomak Hiperboreje, tu gde tinja tmolo leto puno pare i gljiva.

    Kad se pošteno preispitam – mirne duše mogu reći da ne pamtim ovakav juni mesec, i to pri kraju, o Vidovdanu. Ovo je za mene nov utisak življenja, dobijam ga na poklon a da se s mesta na magna karti još pomerio nisam,  kamo li da se otputih nekud gore, ka finskim šumama. No spremam se na domicilni jug, evo hitam, u zabrežja predačka i makiju primorsku.

    Subjektivni utisak mi je da evo već boktepita otkad nad podnebljem kojim se krećem, polagano lazim, vise bogate draperije sivobeličastog dima koji je tu stao kao da će nadalje ostati, kao vlast drugog kraljevstva koja je došla da zaposedne ove ničije oblasti. Kropi nekakva mestičava i usitnjena kiša po nama osutim ospama prolaznosti, sluzave prekoredne oborine sipaju po kostoboljama glavonožaca nenaviklih na ovakvu narav, na mokro kaljuženje severnjačko, ali odista lep jeste i ovako ovaj grad oduvek nagnežđen na paklenom podvarku istorije koja se i dalje zbiva, mada je nas ovdašnje najzad darovala gadljivim zaboravom... ne bi se moglo reći, ne bi se smelo pomisliti da ćemo dugo dremati u zapećku.

    Oprez, dakle. Mada, čemu oprez vrijedi. Svijet je izbrazdan htijenjem onih sila koje svakom glavu premjeravaju i kapu kroje.

    Može se samo mimo toga, kozjom stazom svog samačkog žitija, sa krtom brigom oko najbližih, kojima jedva da nešto možeš doturiti, pričuvati i pomoći, pa tako, gric po gric, bodro mrdaj kroz vidik što se kruni ritmovan bežećom sekundaljkom, pabirči svoje privatne utiske o otkucajima i otkivanju kosmičkog juriša niz pravac. – „To je ono što je tvoje, time se zabavi.“

    Tako govorim sebi, već odavno, više i ne izgovarajući te reči, jer znam ih napamet. Umoran sam od trbuhotresnog čudovišta istorije, opštih zbivanja i globalnog koturanja čovek se naždere i ako neće, pukim trajanjem, svet ti se u ždrelo sasipa i kada bežiš i sklanjaš se, sa rukama na ustima, sa užasom u očima.

   

    Moram da objavim otkriće da je oko vrapca neverovatno brza kamera.

    Poskakuje sa sekvence na sekvencu munjevito.

    Nanovo se pojavilo jedno od onih žgebavih vrapčadi, po stavu, reklo bi se, muškić, mogu se zakleti da sam ga prepoznao, po stasu i poslovnom stavu, kao i po neverici utisnutoj u vrapčije crte lica. Povratio se da proveri da li je moguć oblik postojanja koji kao takav predstavljam. Uslikao me osam puta u sekundi pregledajući me odozdo kao da razmerava spomenik.

    Visio sam, ustaljen u nepokret, licem prema beležnici koju držah preko kolena. Osetih, odista, kako se sa mene cedi nekakvo usporeno vreme, neuporedivo sa vrapčijim, vreme možda nalik na ono što ga prežvakava morska kornjača. Ali mrdao se šiljak hemijske olovke koja je putovala po hartiji – pouzdan znak da sam živ.

    Žutokljuni predstavnik minijaturne vrste, na ingliš-esperantu znane kao house sparrow, po naučničkom slengu Passer domesticus (kako posle nađoh na gugl sveznadaru) očigledno beše svestan mog ogromnog oka što je ka njemu svetlucalo pažnjom, zasenčeno iza naočarskih stakala na kojima mora da se oslikavao proziran odraz parka, no nisu ga ni uplašile ni zbunile očurde levijatanskih dimenzija, malac je zirkao drsko, nadobudno.

    Mogao sam da ga zamislim kako ljutito izgovara pitanje: „Jel’ moguće da i dalje tu sediš beskoristan, ništa da pljucneš, ništa da prospeš.“

    I zaista, bio je kivan na taj gromadni oblik ljudskog podobija koje tu dreždi gotovo bez pokreta.

    Sleteo je još jedan dživdžan, ortak iz one menadžerske družine, došao je da smiri izviđača i pozove ga nazad u zelenilo mokrih krošanja, jer od mene nema vajde, ni objašnjenja ni berićeta. No onaj prvi izgubio je živce, navalio je da se kostreši i skakuće među šoderom koji je razgonio prškajući kandžama, zurio je u mene i jetko galamio, nikome drugom to nije moglo biti upućeno, raširio je malo ona ušiljena minijaturna krila, kao kakav kabadahija koji se kočoperi stisnutih pesnica. Nije hteo da ode. Delovalo je da je uvređen i do srži zgađen mojom neupotrebljivošću, beskorisjem s kojim se srodila moja artistička navada koju neki zovu profesijom.

    „Šta ćeš, vrapče, umetnik si jedino kad ne služiš nikakvoj svrsi, niti ičim doprinosiš svetu namene i upotrebe.“ – Samo što mu ne rekoh to i naglas, osetivši se poput prolupaloga Hajdegera.

    Takav pandrc ga je spopao da se primakao na pedalj od vrha moje patike, nastavio  da drami. Onaj drugi je prhnuo, ostavio razgoropađenog ortaka.

    - Beži! – obrecnuh se glasno – Beži, sitna nemani!

    Zamahnuo sam beležnicom.

    Žgeb je najzad ustuknuo i zaklepetao nekud uvis.

    Odlučio sam da se nakanim i otklipsam do radnje na ćošku koju sam primetio dolazeći, onamo kupim konzervu-dve piva, za sebe, kao i nešto zrnasto, recimo oljuštene semenke suncokreta, da njima nahranim parkovsku živinu, ili možda smoki koji bih izmrvio i nadrobio vrapcima, a za vrane možda kikiriki, za golubove kokice, hlebne mrve, ili šta već.

    Zašto ne bih na vreme podilkanio, Nikoli Tesli nalik, on je svetli primer te naročite dokolice. Dočim, to je starački manir ustoličen širom sveta, i ko zna od kada, možda kroz sva vremena, klišeizirana žanrovska scena koju sam video mnoštvo puta za trajanja: drhtavi, potresno odrtaveli starčić, nekako redovno muškog pola, ko će ga znati zašto su toj raboti skloniji dedovi nego bake – na javnoj sceni hrani golubove, zavaljen na klupu sred kakvog parka ili trga rasbacuje se pregrštima zrnevlja, smeši se ganuto, gotovo do plača.

    Moguće je da ima neke dementne utehe u darivanju letećih pacova, tih milih paloma koje su se prekomerno proslavile...

    Da, ima li slavnije i prezrenije ptice, u ljudskoj uobrazilji, naravno?

    Gotovo da nema slavnije, a prezrenije nema zasigurno. Feniksi i orlušine, labudovi i utve zlatokrile, rajske ptice i slavuji, sokolovi i mudre sove, sve je to stvor ljudski ovenčao nekom legendom, simbolikom nakitio, obasjao ludim suncem mitološkim.

    Pogrdu i oznaku zle slutnje dobili su, koliko znam, samo gavran i kukavica, no uz to i strahopoštovanje i zazor.

    Ali golubica je dojavila svršetak potopa, postala planetarni i istorijski simbol mira sa maslinovom grančicom u kljunu, u obličju je golubovom Sveti Duh zalepršao nad Jordanom u trenu krštavanja vodom što ga je nad Sinom imao obaviti Preteča.

    Mnoštvo je pesnika patetisalo nad tom pticom-simbolom, čovekove službe goluba su zaposlile kao poštara i ratnog kurira, potoci neizlečive ljubavi slivaju se jedino po golubarnicima, to je fenomen ni sa čim neuporediv, ni paunovi se tako ne vole, ni govorljivi papagaji. A opet – zar ijedan drugi pernati stvor tako bedno i sirotinjski životari po naseobinama ljudskim? Zar je ijedna druga ptičija vrsta tako ofucana i dozlogrdila urbanom homo-homini-lupusu, toliko da ih većina ljudske gomile ni ne primećuje?

    Ma kakvi, nema pandana, pitanja su samo retorska.

    Utom me poškropila pljuckava kišica, neujednačena i razroka, na jedvite jade zgusnuta od magle, ali sitnim kapima kvasila mi je notes, klobučala papir, te se potopom poteran spakovah i odoh, ne znajući hoću li da se vratim i iskupim se pred pernatim domaćinima.

    Da, tako to biva, po sili nužnosti sva su obećanja nepouzdana, sve nakane neizvesne.

    Glavinjajući pred nevremenom uočio sam izlog sa natpisom art galerija, baš tako, kao na pokaznom saobraćajnom znaku. Uđoh. Unutra neki omladinci sede za komandnim pultom, njih troje, dva mlada mulca i devojka, nešto ćućore, niko me ne benda ni za suvu šljivu.

    Krenem u razgledanje, stanem pokraj neke terakotne skalamerije koja liči na što-šta, ali nije ništa od toga, ni ćup ni čajnik ni vodokotlić sa spojenim sudovima... na otvoru stoji glava nekog totema, kao čep ili poklopac, dole na dnu je odvodni pipak nalik na mušku spravu za piškenje. Blenem u to pokušavajući da prokljuvim. Jedan od onih klinaca ustaje i prilazi, kaže da mogu dobiti tu skulpturu za svega 280 evra. Na faci mu iskežen znak ironije, nejasno je da li se nameračio da podjebava mene, tupana ulovljenog u blenuće, ili se podsmeva odsutnome umetniku koji je stvorio ćupolikog glavonju bez namene.

    Kupujem, rekoh iz taka, ako pogodiš za šta ovo služi.

    Rekao je, nakon oklevanja, pomalo snuždeno, kako nema pojma, pa je pitao mene šta o tome znam, opet nameštajući ironiju, ali sad vidno izbledelu.

    To je nargila, rekoh, za srkanje hašiša, samo fali cevka za dudlanje i na donjoj pipi glava od lule. Na momenat ga je zarobila ta predstava, mozak mu je čujno okretao točkiće, ali brzo se dosetio da je u pitanju moša pa se iskreveljio kriveći se sav u figuru brejk-densa, kao da eskivira šalu kako bi mimo njega prozujala ne ozledivši mu samopoštovanje.

    Dobra fora, reče.

    Samo ti se čini da je fora, rekoh ja.

    Utom je zapijukao telefon iz mog torbaka.

    Napolju sam, sve opipavajući u vazduhu kišu koja već beše iščezavala, objašnjavao sagovornici gde se nalazim, kuda sam i kako skrenuo (s pameti ili samo sa orijentacije i prostornog pamćenja).

    „Neki park uz brdo sa preke strane bivšeg zdanja Narodne skupštine, prošao sam pored Andrićevog kipa što stoji na stepeništu, izbio na uzvišenje i sad je tu neka fontana u središtu i dečije klackalice...“

    Prolaznica koja je uvom ulovila moju smušenu govoranciju uz osmeh mi je dobacila da se mesto na kom se nalazim zove Pionirski park, pa je ležerno prošla plutajući samozadovoljnim pogledom velegradskog domestikusa koji se iz nedokučivog razloga smilostivio prema jadnom slepačkom turisti iz unutrašnjosti, došlom da kibicuje uz zev.

    Riknuh joj hvala kao sagrailo. Psovku sam progutao.

    Preko telefona mi rekoše da ne idem nikud, tu da čekam.

    Dobro, dobro.

 

 

 

* * *

 

    Prispeo sam u Beograd poslom, striktno usmerenim, trgovačkim, ovaj put nema ni provincijalčeve zabave ni namernikovog zadovoljstva, kao što je bivalo kadikad za minulih prigoda, kad sam dolazio u ophodnju kakvim književnim poslom, ili radi studijskog boravka kod prijatelja i rodbine, tačnije svetog gluvarenja. Ne računam one vremenske intervale tokom kojih sam u tom habitatu bio nastanjen.

    Sve je to, uostalom, davno prošlo. Ja i Begeš smo sada praktično jedan drugome tuđini.

    A pesme sam mu posvećivao, ja vajni zalupanac. Bludio njime u nekoliko kratkih priča i krakatih pripovedaka među kojima su neke destilovana fikcija, izmišljao sam ga, dakle, kao apsolutni grad, postao sam mistifikator njegovog toposa, demijurg u fantomskim tropima.

    Ja sam od onih koji su kovali Beograd od vlastite imaginacije.

    Te tako – malo respekta molim.

    Stigavši u rano jutro zatekao sam grad ubajan tmurnom atmosferom raskvašenog severa, hiperborejskom – rekoh li, ulica tihih, gotovo pustih, bez gradskog mnoštva što se za vedrih dana povazdan roji. Divne li i ekskluzivne prilike da zaposednem i neko vreme posedujem dremljivi Beograd, sav umotan nujnim splinom, kako bi rekao onaj negdašnji došljak, Tin Ujević, koji je, baš poput mene, voleo dotični urbus ljubavlju umiksanom sa teskobom i, kao ni ja, nikad se s njime nije spitomio.

    No sad je moj beogradski sentiment najednom bio carski lagodan. Odmah sam tako i zakoračio, korakom suverena, širokim očnim potezima prateći prizore.

    Kompanjonka koja je došla sa mnom ukrcala se na tramvaj sedmicu hitajući da onamo negde oposli zaumni posao zbog koga se na put zaputila. Neki gostujući vrač trebalo bi da joj ugata sudbinu i ponešto isposluje na planu umršenog udesa, morala je da požuri do njegovog ofisa u kome prima mušterije, tako se s njime dogovorila preko telefona. Posle ćemo se ja i ona naći, pa idemo u potragu za rekvizitima po koje sam ja pristigao – planinarski ranac, čizme, safari šešir ili kakav drugi prikladan klobuk... pa da se dam na putovanje, koje odlažem, a ono me čeka, već unervoženo, smrknuto.

    Kako god, dok kompanjonka svoje obavlja ja mogu da bazam unaokolo i bavim se beskorisjem, krenem u potragu za kakvom knjigom, obiđem još postojeća zdanja gdje se sjaćene knjige mogu naći. Već sam od ranije napravio izbor, to je pesnička zbirka koju je nagradio Miljković o ovom prelaznom roku... takva me spopala inspiracija, da je preispitujem ne vredi, naprosto to je to, zasešću negde u sred tmolog leta da čitam između korica na kojima piše, otprilike, Iz srećne republike, ili tako nekako... a koja li je to republika, pitam se, saznaću, ova nije svakako, osim ako pesnik u naslov nije isturio gorak sarkazam.

    Te tako, eto mene, tražim ono što se naći ne može, nasumični mi izbor odmah je bio osuđen na neuspeh. Nigde te knjige, za nju i za autora nikad čuli vrli trgovci, kao ni za aktuelne Miljkovićeve lovorike.

    Usput, u knjižari zvanoj Ivo Andrić, koja ponosno preživljava i dobro se drži, u kojoj sam nekog davnog dana ukrao knjigu sa naslovom Strah, pa tokom nekoliko nešto manje davnih dana skucao u kratež priču, kod Andrića, dakle, kupujem novu zbirku priča profesora koji ima pasiju da pripoveda, na njegove sam izlive literarne oduvek pretplaćen, i tu se raspričam sa prodavcem, nekom vrlom ljudinom ležernog govora i intelektualne grimase, kome je, gle zgodne koincidencije, predavao baš taj profa, i ovaj mi ga student u tim trenucima opisuje i citira – koleginice, recite mi šta je to književnost, studentkinja kaže da ne razume pitanje, zabagovala je načisto, prosta stvar, veli profesor, kažite svojim rečima ŠTA JE KNJIŽEVNOST... evo da Vam pomognem, recimo – književnost je višak svetlosti, lupite nešto, dajte bilo kakav odgovor... ništa?.. koleginice, Vi ste ovde zalutali... Opasan čova taj Mika, mangup sa NBGD-a. Eto, vaistinu, znam ga i ja uživo, jedan susret na Sajmu knjiga, njegovo potpisivanje kupljenog primerka ponovljenog izdanja Vondera u Berlinu, obostrano mrdanje obrvama i kratka razmena glasova, te mnogo kasnije jedan ili dva telefonska čujanja, nekoliko mejlova, neuspeli dogovor o njegovom gostovanju na mini proza festu u mojoj provinciji, sve u svemu kurtoazno komuniciranje stranaca, ali onaj on iz svojih spisa nesrazmerno mi je bliskiji, njega poimam kao prijatelja, nešto starijeg brata od strica čak, i to je tako, ma koliko to s pravom valja smatrati skriboljubačkom varkom, hudom tlapnjom zabludelca.

    Odlazim dalje zadovoljan, mada neuslišen po pitanju liričarske potrage za produktom popevke kolege mi pesnika, onog što je došao ispotiha iz srećne republike bez imena. Nastavljam potragu, uporan kao balegar. Klizim prema crnom šiljku Beograđanke, tu negde kraj njenih nogu je SKC knjižara, koliko se sećam, a onamo, vele, kako oduvek tako i danas, prebiva najveći zbeg pesmovnih knjiga. Bolje je da nekoga lepo pitam gde beše skutrena izba knjižarska, sećam se, dakako, onog marmeladastog bajkolikog zdanja nalik na veštičiju kuću od čokolade... ali knjižare se ne sećam, gde bi to moglo biti neko bi morao prstom da mi pokaže. 

    Nabasam na omlađeg ćelavca za koga bi se moglo reći da ima imidž krimi lika, da nije odveć ozaren i razgledački nadahnut... jer evo taj baca pogled po zgradama, uz prigušeni smešak, kao da se jutros probudio iz kome, pa sada blista pun svete epifanije, čuđenja i udivljenja.

    Možda je, pomislim munjoliko, to čovečić iz moje branše, zapisničar prolaznosti, putopisatelj, književnik, bogdaprosti, pa ko će znati, ako ne on, gde čuče knjige. Sa njim je, u zaleđu mu, neka zasenčena žena, takođe omlađa, sa naočarima sličnim mojim, poput mene mrgudasta i siva, oni su, eto, neki par, jasno je da njihovo bluđenje sa kriminalom nema nikakve veze, te tako zaustim ka tom kvadratno-kuglastom momku čim sam mu se u susretu primakao, no on me prekida odmahujući rukama nebulozno, pa mi kao saobraćajac pokazuje nadolazeće prolaznike, nekog starca sa unukom, u okretu glave čujem kako ona žena oslovljava svog čoveka imenom ili povikom koji zazvuči nešto kao Pangios; Are you Greek? – pitam ga, brz sam kao sonijev kalkulator, on pomalo zbunjen klima glavom, Welcome, kažem i pružam mu ruku kao kakav velevažan gradski otac, otac-kolac, tip mi se primakne sa kezom ultra širokim, kao da sam ja onaj koji je davno morao da dođe sa porukom od Deda Mraza, ili Gandalfa, ili Ahasfera...

    Ded i unuk nemaju pojma gde bi mogla biti knjižara, dete deluje kao mutavac a sedi čilager sleže ramenima umereno prezrivo. Grk i dalje stoji sa senkom svoje žene za leđima, oboje zure u mene kao u ljupko prikazanje, okrećem se ka njima pa pokazujući profesorovu knjigu koju nosam u kesi kažem da tražim knjižaru, a niko u ovom gradu ne zna gde je book-fuckin’-store, čoveče iz Grčke, my man, pa ti vidi gde si došao, on i žena se naklibere kao na vrhunski vic. Mahnem im i klizim dalje. Lep je to blic susret, volim takve minijature slučaja, totalna nedorečenost deluje kao da je rečeno sve ono neophodno među ljudima, jedna puna nota, bez viška, i kraj.

    Nabasao sam na knjižaru, po logici neizbežnog susreta, kada te nađe ono što tražiš, što je parafraza, znatno iščašenija, naslova profesorove knjige koju sam držao pod pazuhom ulazeći u zabran poezije, makar izvikani ako ne stvarni, pitao sam odmah sa vrata prvu od tri žene koje su se ka meni ustremile da li je istina da se tu neguje izbor najširi pesničkih knjiga, ma kakvi, to je trač, rekla je uz osmeh damica sa crnom venom melanholije na čelu, i odista, ni traga od one srećne republike. Nema je, dakle, zbogom... i zboginjom, što bi rekao Livada. Odmah sam se ratosiljao opsesije. Kako me spopadalo – tako i minulo.

    Onoj sam knjižarki, tokom ćaskanja, iz čista mira ugatao da se ona potajno bavi poezijom. Pogodak. Doduše u prošlom vremenu, kako reče, batalila je davno, nikad ništa nije štampala. Skupite to i objavite, rekoh joj, dobar je to osećaj vlastitu knjigu opipati rukama, odmetnuti je u svet manifestovanih pojava. Mrdnula je nosom, kao da je spopao tik. Možda sam tom neopreznom opaskom pokrenuo njenu pacifikovanu ali neupokojenu neurozu, pa joj se vratila književna fiks-ideja, zarazio je nanovo pesnički pundravac. 

    Ako se tako slučilo, kažem ovako naknadno – oprosti, poštovana gospođo koja si uknjižila uspeh da se od poezije izmakneš i napasti se ratosiljaš.

    Utom ugledam, na polici prilično dalekoj, na suprotnom kraju prostranstva, korice knjige sa Singerovom facom u krupnom planu. Odmah prepoznam čoveka, izvinim se dami i pođem onamo. Ali ne kupim knjigu, jer nije je pisao stari Isak, nego je neka neznana autorka sačinila knjigu o njemu... biografsko ogovaranje. Hm, ne znam... kad virnuh – vidim da jedan podnaslov u knjizi veli kako je Isakov život bio destilovana nesreća. Možda bi vredelo proučiti.

    Šta se, kukavni Baševise, to tebi događalo... iz tvojih skaski nije se dalo ništa takvo naslutiti.

    Tronut, odustanem od kupovine knjiga.

    Namesto svega traženog i netraženog uzmem neispisan papir, jednu mini beležnicu platnenih korica boje peska. Plus hemijska. Idem ja lepo da se zavučem negde, pa da nabacujem, lopatu po lopatu, novog mulja za malter beletre, za književnost bolesnu od hunjavice, koja je odavno prastara dementna tetka koja nosi maramicu zavučenu u rukav penjoara i priča tiho, kroz nos, suznih očiju.

    Te tako odoh, uzbrdo stepeništem, usput po drugi put toga jutra susrećući Andrića, sad baš u telu, doduše bronzanom. Ne, nismo se ispozdravljali, u susretu je bio neki zamor i mrzost. Znam im poreklo, naime, repliku istog kipa sreo sam u Andrićgradu koju godinu ranije, e, tad je bilo srdačno, dragom bardu bezmalo sam pao u zagrljaj, sedeo do njegovih nogu pijući crno vino za obojicu... a ovo bi bila repriza, u njoj ni životnosti ni prvine. Autentična osećanja i događaji nemaju kopije.

    Najzad izbih na plato sa klupama i rastinjem, park pokisao i divno prazan.

    Eto me opet na početku svog vežbo-putopisa, stara keruša Ana i sve dalje redom... Tu navalih da uškrabavam slova, ona gore, onako kako su nailazila.

 

 

 

* * *

 

    E, pa, ostatak spisa dovršiću naknadno, sa dan-dva kašnjenja, dok su kiflice utisaka još sveže... šta da se radi kad ne umem da pišem u hodu, a tehnolozi mi nisu ugradili čip koji memoriše mozgovni monolog, sve to potom pljakne u 3D štampač koji glat bljucne gotovu knjigu. Ja sam oldtajmer, analogni model. Umem kljucati jedino peške po papiru, mada može i ekransko belilo, navikao sam se, ali jedino u mono varijanti, bez ljudi, ptica, čak ni muzike. Dakle, sreća, sva sreća što vrapci ne dolaze u moj tika-taka studio, traćio bih živce i vreme u svađama sa njima, semenkarenju i čišćenju sobe od perušaka i govanjaca.

    Kompanjonka i ja kompanjon našli smo se, nakon malo omašivanja, u podnožju crne dame, tu kupili kokice, potom zobljući u duetu krenuli neizvesnim pravcem ka navodnom butiku koji se zove Militarija i reklamira se diljem interneta. Onam-onamo čeka me brendit rančina, švapski proizvod bez mane. Hodali smo dugi dan do podne. Usput se raspitivasmo o tome gde smo i gde je bilo šta u odnosu na pravce prostorne i vremenske, zatim smo, već omrcvareni, fruštukovali baš onaj pravi burečki, s mesom dakle, u buregdžinici na koju smo nabasali, pa potom nastavismo dalje bludeći kroz povremeni tihi kišovez, skupljeni pod minijaturnim kineskim kišobranom. Dođosmo najzad do ulice i broja na kojoj sve ono mora da bude raskriljeno, tržnica puna ranaca i vijetnamki, nepromočivih safari šešira, kačketa, komandoskih pantalona i ko zna čega još, možda bodeža marke bouvi i Rambovih noževa, hekler & koh mašinki ispod tezge. Međutim, nigde tog mesta. Na onom broju frizerski salon, ili šminkernica, iz koje u nas neke dokone polovne misice baciše poglede. Jedna nam je objasnila da se traženi logo naći može u ulazu do njene butige, negde na drugom ili trećem spratu, u stanu sa vratima bez natpisa i vlasničkog imena... tako nekako. Kliznemo kroz vrata ulaza kao ilegalci. Unutra kružno stepenište i starovremski lift po sredini hodničkog levka. Preciznije – to je onaj lift u kavezu, kao u filmovima koji su pogubili titl i špicu, neizostavno crno-belo-bezbojnim, lift, dakle, koji klizi gore-dole kao kroz čipkanu čarapu, samo što sad nema kabine na vidiku, kao što u nama nema vere da je moguće to vremeplovsko putovanje ka uvis, ni ne pokušamo da gnječimo dugme za poziv lifta, ugašeno i mrtvo, kao fosil, penjemo se peške stepenicama.

    U tim trenucima sasvim mi je blisko osećanje da uzlazimo na svetionik. Na čijem vrhu čeka vertigo... i neprijatna istina, žanrovska, o tome kako nema ni idile ni trilera i sve je bilo zakulisna farsa... ili na hoklici, jedinom komadu nameštaja u osmatračkoj kabini, mirno sedi Hičkok, baš on – ćelavom glavom i zečijom bradom, epizodista i statista u vlastitim celuloidnim dubioza-nebulozama, pa umesto da zevne i nešto izbunca, nadrealistički spev ili nerazumljivu i kabastu latinsku sentencu, svejedno, ili još bolje – da se popne na rub pendžera pa da se hitno surdukne nadole, a za njim cipa ceo retardirani Holivud i nesveta istorija filmaškog zaglupljivanja, sve to da se razbije u belu penu među stenčugama, dakle – umesto bilo čega rečitog on samo zuri onim šaranskim okom, pa podigne dupe, natakne šešir i ode.

    Stigli smo. Ne znam po čemu znadoh da smo stigli, već ne mogu da obnovim taj tren u sećanju, uh, kako zaborav brzo osvaja, ali tu su ta vrata i čudan taster za zvono tik do dovratka, sproveden debelim kablom odnekud iznutra kroz zidnu rupu, nekako kao u potpalublju kakvog tankera. Na prvi dring neko iznutra rekao je izvolite, ne ni napred ni odbij ni upitno daaa sa uzlaznim akcentom... šta da izvolimo? Ne znam, možda cepidlačim, ali to mi se nikako nije svidelo.

    Nahrupismo, banusmo, stupismo na scenu, kad onamo... prašnjavo stovarište, hrpe nabacanih kutija, tri radna stola, za njima zuritelji u ekrane. Kao nekakav biro, recimo za odlutali i zagubljeni avionski prtljag, ili WARP zona u kojoj se taloži kibernetsko smeće. „Militarija šop?“ – tiho graknuh sa zgranutošću u glasu. A, si, si. Rekoh šta bih pazario. Idite onamo, pravo pa levo. Probijao sam se kroz hodnike zakrčene kargo gomilama, prvi hrlih napred, kompanjonka za mnom, a pratio nas je jedan od ona tri mrmota, pa izbih u lepi prostor sa tezgom, izložbeni kutak.

    Ne, neće to biti film pod radnim naslovom Nestanak Mlevenog Mesa... ili Ljudožderni Pavijani... Paramaunt pikčers-sleš-dot-kom...

    Niko nas neće istranžirati, sleš-sleš, izaći ćemo, jednom, na smrlu i dosadno razboritu zbiljsku ravan, obogaćeni vrednim robnim markama i tričavim iskustvom.

    Odlučio sam se za ranac boje senfa, ili prljavo-lavlje safari farbe. Baš onu za koju sam, na internetu motreći kataloge, rekao da apsolutno otpada, budući da je dripačka. Uvek sam nelogičan, protivurečan, u svađi sa samim sobom. Šta me opredelilo da se predomislim? Hir. Ili lucidni interval, nalet božanske intuicije čiju poruku i smisao izbora tek ima da otkrivam. Namesto planiranog nepromočivog krpenog šešira za savanske pustolove uzeh plavi kačket i slamni šešir bez vrpce i pridrž-pantljike. Ne znam šta mi bi. Tačnije, znam, barem što se šešira tiče, naime, onaj momak za pultom koji se do tog momenta držao kao ocelot u dremeškom transu rekao je, tras, niotkuda, da se model šešira zove Ernesto Sabato.

    Potom se ispravio: „Ovaj, ne znam otkud mi to, zove se samo Ernesto, to Sabato mi je izletelo.“

    Ergo – taj mladac je Sabatov čitalac! Moj kompa, moj ludi i hrabri ortak, fan mračne literature! Sabata i njegove ponornice ne može bilo ko... da voli... a ko ne voli – zar bi pominjao.

    O junacima i grobovima, Abadon, anđeo uništenja, Tunel... to su stvari samo za žestoku čitalačku digestiju, tome se približavaju jedino pravoverni opsesivci.

    O, da, ja jesam jedan od njih. Makar sam nekad bio.

    U brlogu u kom se odvija tranzit vojne opreme natrapam na rođaka mozgonjicu skrivenog iza maske birovskog jamara! Koje su šanse za to po sistemu vjerovatnoće, naravno – tanke, mršave, gotovo nikakve. I sad, naknadno mozgajući, eh, ta naknadna pamet, pomišljam da me druškan prepoznao, provalio po nečemu, kakvom govornom tiku, knjiškoj grimasi, ko će znati, pa mi je uputio lozinku... šta ako je to bio poziv da se priključim Sabatovom tajnom društvu... u borbi protiv mračne zavere koju sprovodi sekta slepaca, odnosno anti-ljudi...

    Nisam odgovorio kako valja. Možda je trebalo da kažem Marija Iribarne, ili recimo – malo je takvih samoća kakva je samoća u liftu sa ogledalom – citirajući neku od šifrovanih Sabatovih mudrolija. Možda bi ma šta od toga bilo tačan odgovor.

    No ja počeh da palamudim o tome kako dotični šešir možda nosi ime po drugom Ernestu, Hemingveju naime, gringu koga su na Kubi zasigurno zvali Ernesto, u latino verziji toga imena, on je rabio slične šešire, dok za Sabata nisam siguran, i sve u tom stilu.

    Onaj dobro kamuflirani žbir zirnuo je u mene, sasvim odbacujući maskirni mrmotski pogled.

    Ponovio je: „Ja rekoh Ernesto Sabato, sasvim slučajno, eto, otelo mi se...“

    Gle, ni ja ni on ne pomenusmo čovjeka znanog kao Ernesto Gevara Če. Meni nije ni okrznuo pamet. A u jednom internom domenu, i dan danji, zovu me Čegi, po Čeu, kome bi drugom, a to sam fasovao nakon pesme koju sam posvetio El Komandanteu Gevari, jednom u naletu revolucionarnog besa, ili jada.

    I ništa dalje nije se desilo. Platio sam kupljene stvari i otišao iz firme koja bi trebala da se zove Klaustrofobija.

    A moje srednje ime moglo bi da glasi Amnezije.

    Alojz Amnezije Mauric zvani Trut.

    Pazario sam šešir, naravno. Putuje sa mnom u putopis kroz Monte Negro. Sišavši do prizemlja videli smo da se kiša uozbiljila, klobuča i obasiplje. Sumnjajući u moć kišobrana čekasmo u haustoru da pljusak splasne. Zavalio sam se na gornju stepenicu, zurio u ništa, neki žmarac ježurio me po leđima, čeprkao mi po amigdali, cimao zatravljene detektore zaumlja. Kompanjonka je telefonirala sestri, dovikivale su se u stepenišnom odjeku, dogovarale šta su već imale da dogovore, sve u vezi vrača koga je tog jutra posetila starija od sestara, nisam pratio, samo sam lovio reči-okidače koje bi mogle da me secnu, nasmeju, izbezume.

    Život je naprosto muljav i neprestano nedorečen, vuče se kroz osrednjost, oprezno, mudro, kukavički, ljudi se većinom drže bledih konvencija, prazno žubore dok ne umuknu. Ponekad mi to stanje stvari baš teško pada, poimanje me dovede u tačku između stupora i katatonije, a dešava mi se, dočim znatno ređe i samo nakratko, da se ponašam kao kakav jurodivi Rus sklon urlajućem jekteniju, ili šumski čovek na prelazu iz manične ekstaze u tešku depru i obratno.

    Tražio sam telefon od kompanjonke, moram nešto da kažem Ma-Lini, rekoh, to je bilo sasvim neočekivano, no dobio sam mobilni od zbunjene tetka Mace, kako moju kompanjonku zovu Ma-Linina deca, pa sam prazne svesti i bez ikakve inicijalne ideje odrepovao stihove: „crna mi duša, crna džigerica, crni mi pojas karate džiudžica...“ – odista nemam pojma zašto sam baš to izgovorio, osim ako nije iz želje da volejom šutnem nervozu kojoj nisam znao poreklo.

    To je trebalo da bude citat iz pesme Crno vs Belo koju drombuljaju dva ludaka zvana Bvana i Mikri Maus. Međutim, tih stihova, proverio sam naknadno, u njihovom repuljku nema, ni crne duše ni crne džigerice, dok onaj drugi deo postoji, uz još masu nabrojanih crnih stvari.

    Na moju kerefeku nasmejala se kroz slušalicu Marina koju zovu Li Na, identično imenu teniske šampionke iz Kine, što me nekako zabavljalo, interno, tokom izvesnog vremena, već minulog, rečena China girl teniserka se deaktivirala, nema je nigde već par godina, i zaboravljena je posve kao da je nikad nije ni bilo. 

    Ova Li Na, dočim, upečatljiv je lik, nesklon brzom padu u zaborav, barem što se tiče moje privatne životne kartoteke, ona zaista ima nešto marinsko, oduvek su joj, sećam se, neverovatno dobro pristajale mornarske majice, koje je valjda i nosila od malih nogu, bar sudeći po mutnoj belešci iz moje memorije, ali i po jednoj fotografiji koju nedavno umotrih u jubilarnom zborniku recitatorske sekcije iz domaće nam varoši zvane Urbus, po mojoj privatnoj nomenklaturi. Ma-Li-Na je bivša omladinska šampionka u toj disciplini.

    Trebalo je uskoro da je posetimo na radnom mestu. Takav je među sestrama pao dogovor. Pre toga još samo da pazarim čizme za hod po crnogorskom kamenjaru, pa mogu da se nosim dalje gde sam se već uputio.

    U ulaz uđe starija gospođa elitnog starosedelačkog izgleda.

    Pitah je bez oklevanja da li je krenula u Militaristički šop. Možda je to jedna od zaverenica, žuri na sastanak.

    Odmahnula je glavom uz prezaslađen osmeh, rekla „ne, bože sačuvaj“.

    Neubedljivo.

    Potom je ta predvojena madam stisnula ono buđavo liftovsko dugme, i gle čuda i čuđenja – skalamerija se pokrenula, napeto sam pratio zapitan šta će se dogoditi, kroz mrežastu strukturu jasno se dalo nazreti kako se unutra pomeraju neki klateći kablovi, surle i pipci čudovišta do zla boga sporog, time jezivijeg, nešto je drndalo odnekud odozgo, glasno i mučno kao preklopnica nekakvog razdelnog mosta.

    Najzad se spustilo. Pogledaj –  lift radi, došapnuo sam neznano kome. Ona starka se uvukla u kavez lagodnom prisnom kretnjom, čekala, čekala spremna da to čini do u nedogled, no najzad je ipak krenula, od glave pa nadole nestajala cenat po cenat.

    „Ako se otegne ovaj prinudni kišni boravak – doturih svojoj kompanjonki obaveštenje o namerama – idem da se vozikam prepotopskim dizalom. Mora se probati... prilika je jedinstvena.“

    Pomislio sam, može biti, rubom pameti, da bih pred liftovskim ogledalom, ako ga u toj kabini ima, mogao stati oči u oči sa sabatovskom samoćom, pribrati landarave delove svesti, pa se opet prometnuti kroz ona vrata, reći: „Evo me, ovaj put nisam došao da kupujem, nego bih da stupim u alijansu protivu zavere, kameradi, raspolažite mojim skromnim mogućnostima, recite šta mi je činiti.“

    Pušio sam mračno zamišljen, čekao.

    Čekao okidač, znak za start za promenu puke sudbine u misiju. No nekako sam zaboravio to obećanje. Ishlapelo je u bujici trivija u mislima.

 

    Otisnuli smo se kroz nebeski tuš koji je naglo malaksavao. Pod kišobranom hodah sa slamnim Sabatovim šeširom nataknutim gde treba. Tetka Maca je primetila da je to skroz ušinuto, ona ima običaj da notira sva moja zalevljenja.

    No to me nije nimalo kosnulo.

    Znam da sam takav i oprostio sam to sebi, pradavno.

    Usput stopiram prolaznika iz suprotnog saobraćajnog pravca, pitam gde je ulica izvesnog Rajića, trebalo bi da je tu negde nadomak Kneza, poprečke. A mora da je u pitanju, mislih sam za sebe, Tanasko Rajić, neki drevan lik, zaslužan toliko da fasuje ulicu u strogom centru.

    Hm, ne želim da konsultujem internetovski sveznadar raspitujući se za tog lika iz istorijskih čitanki, moja je predstava važnija, premda gotovo zasigurno pogrešna, po njoj Tanasko Rajić je neka grubo tesana ljudeskara starovremska, antimirovnjak koji je završio tragično u nekom krvavom krkljancu, odsecajući glave janjičarima, ili nešto slično. 

    Ne umijem da prećutim pa predstavu o porijeklu imena ulice rekoh i tome kod koga sam se raspitivao. Uočio sam da čovjeka trese veoma jak tremor, ruka kojom je granao podrhtavala je, glas mu je treperio.

    „To ti misliš na onaj novi tržni centar, jel’ tako? Pa to ti je tu na dnu Kneza, prema Kališu.“ – Ma, gde da po Tanasku ime nosi nekakav mega-market, pobogu, tako mi je stajalo na vrh jezika, ali prećutao sam, drhtavom rekao hvala velika, navro klaj-klaj ka nekud napred. Kompanjonka mačjeg nadimka pitala me zašto zaustavih baš onog klošara. Takvima dajem prednost, rekoh, prezirem menadžere, specijalce, birokrate i bankare. Tu sam mogao nadodati advokate, blagajnike, više vojne oficire, ministre, kvazi naučnike i ostale fah idiote, stručne savetnike, kraljevske ađutante, huntiste, zaverenike, pljačkaše grobova... islednike... i još redom, spisak je dugačak. Usput sam dodatno palamudio o autentičnosti niščih, o bednom ontološkom statusu uglednika i glavešina, parazita i grabljivaca, sve noseći svoj novi klobuk od umlaćene prazne slame, njime pokriven uskoro ću klipsati pripekom po brdskim zabitima i stazama između primorske makije.

    Dok obrazlagah svoj prezir prema pobrojanim vrstama, tik do nas i ukorak s nama klizio je tihi primerak sa aktovkom, u menadžerskom odelu. Njemu za ljubav pojačao sam ton, govorio teatarski razgovetno, kao Beketov šeširdžija u dnu akustike u nekoj praznoj pozorišnoj sali obrasloj večitim probama, tužnim praizvedbama i jalovim premijerama. Mladi menadžerko na moju tiradu nije ni uvom mrdnuo, tipkao je po svom telefonu, diskonektovan i drugde-nigde konektovan, sretno i zauvek.

    Lijep je Beograd pod nujnim kišama... bradati čovjek sa rejčarlsovskim naočarama i slamnim šeširom minuo je glavnom ulicom, izblijedjele siluete kao da prolazi kroz juče. To sam bio ja. Unaokolo jedva nešto ljudi, kišnih, današnjih. Bio sam u potpunom šoku kad banuh pred crno zdanje hrama potrošnje niklo na neočekivanom mestu, tamo gde je Knezu izbijen neki stari zub. Šta li je tu ranije stajalo, eh, šta je stajalo, sećanja blede, ne uspeva mi da rekapituliram taj ostareli slajd.

    Na tome mastodontu velikim plastičnim slovima koja imitiraju bronzu piše RAJIĆ. Samo to prezime. Nikakvog Tanaska nema u toj priči. To je možda neki njegov daleki potomak, koji za slavnog pretka ne zna, po sred gradskog jezgra vozdigao savremenu tvrđavu, zamak novovremskog ništavila, tu zalepio porodično ime, po atavističkom refleksu graditelja i mecena, mada je mogao da klepi Volmart, Starbaks & Bull Durham, ili maštovitije – Ahipelag Gulag.

    Kupih pešačke gojzerice. Kupih torbicu za kameru. Dosta. Tetka Maca i ja krenuli smo potom smanjenom turažom u zacrtanom pravcu. Bolele su me sve kičme, i ona tegljačka mladalačka obrasla okoštanjima naknadnih umora. A šta te tek sve čeka, crni Radosave, mumlao sam u sebi, valja ti proći kosinom Sinjajevine, ispentrati se na katune pod pazuhom Volujaka, u podne kaskati hercegnovskom rivom, serpentinama kotorskih strana zmijuljati, laziti unaokolo skadarskih voda, brektati ka vrhu Lovćena. Majanje po pripeci mediteranskoj tokom cezarijanskih meseci u tvome uzrastu, sinji Radosave, za tebe bi mogao biti poduhvat pretežak, budući da te smorio kišni junski dan po blagim padinama beogradskim.

    Negde blizu zaokretu „kod konja“ – na kom jaše bronzan Obrenović kojega odavno ne pominju beogradska urbančad – zavučeni u natkriveno pročelje jednog zdanja izvodili su muzičku tačku trojica simfoničara, tačnije rečeno kvartet, tri muzikaša sa gudačkim instrumentima i jedno pašče izuzetno popularne marke, zaboravio sam joj ime, ali tu je opis: načisto bela kudrava minijatura sa crnim dugmetom njuške. Izvođači su pokušavali da započnu svirku, violinista bi ošamario ton ili dva, ali pas je ometao glasnim akustičnim lavežom. Zastadoh da poglednem preko ramena i glava okupljene grupice posmatrača. Gospodin Primo Violina držao je kučištev povodac istom šakom kojom stezaše gudalo koje je pokušavao da vozi preko žica. Ali lajava mrvica kidisala je na zgusnutu preteću rulju ukipljenih i namrtvo ćutećih figura, cimala povodac i ruku artistovu.

    Bizarno. Zašto li je poveo kuče na uličnu gažu... kad ga je već poveo, tako nervoznog i neiskusnog, zašto drugi kraj konopa nije vezao za svoju nogu, oko struka, vrata, ili stegao zubima, ili, najbolje i najjednostavnije – spetljao okolo neke ulične izbočine, malo podalje? Zar o njegovom kućnom živinčetu, sirotom, nema ko da brine za vreme gazdinih koncerata za milostinju?

    No najednom mi je sinulo – pseto je deo predstave, od onih pripadnika pseće vrste koji umeju da zavijaju kad čuju ćemane ili cilik visokih klavirskih tonova.

    Malac je dakle talenat, samo treba da prebrodi tremu pred publikom.

    Orkestar je, shvatih, u neprilici, stvar ne ide po planu, pas ne pevuši kao što ume na probama, u miru nekog čuburskog dvorišta, ili u prčvari iznajmljene sobe u kojoj živucka muzički iškolovan ljubitelj pseće vrste i njegov mali živčani čuvar.

    Kad bi uspeo da se privikne na ulične šetače mikro lajavac bi bio atrakcija, priskrbio bi gomilu kinte, takva je, mudro sam pretpostavio, bila prvobitna zamisao sirotih performera...

    Violinista se snebivljivo smeškao razvlačeći nameštenu grimasu spokoja i strpljenja, nanovo je kretao sa cigoljanjem uvertire nečuvene kantate „Arlauk u C duru“ vivače ma non tropo, kontrabasista je dirlikao malaksalo i bezvoljno (mada se ne mogu zakleti čini mi se da je to bila žena, doduše prekrupna i ovisoka, no ipak začudna u svojoj ulozi), onaj treći, čelista raskrečen na nekakvom krakatom tronošcu, izgledao je kao da će se uskoro ispovraćati, taj nije šešoljio gudalom svoju zver, samo je beljio u ništavilo, sve je ličilo na fijasko, grupa novovremskih zombija uzalud je stajala spremna da primi dozu zabave, još uvek ne pokazujući prezir što stvar ne može da se pomeri iz iščašenja i nebuloze.

    Mimo odluke, po čistom refleksu empatije odlučih da pripomognem.

    Naime, zalajao sam, u kontra ritmu sa kučetovim kevtajima, tražeći ton uklopiv sa cijucima i brundajima instrumenata. Trudio sam se da bude melodično i u štimu.

    Verovah da će me pseći amater upratiti, konačno se primiti na popevku, tad bih ga podupirao vuferom, debelim basom, u terci ili kvarti, kako god.

    Wow, što bi rekli Ameri kad hoće moderno da se dive & čude.

    Vuf-vuf-uauuu.

    Ma, odlično je zvučalo.

    Isprva niko nije skontao da se najednom dešava lavež u duetu, izvodio sam, jedan kroz jedan, pseći odjek, jedino mali džukac me je odmah provalio, pa se dodatno ražestio, odlepio do histerije, moje skladno zapevanje nije pomagalo, violinista je, razabravši šta se dešava, zirnuo u mene letimično zgranut, ali odmah zatim blagonaklono, kao da je razumeo moju plemenitu nameru, no plutajuće oči one kontrabasistkinje evocirale su pogled nilskog konja kojemu iz Nila vire samo uši, okandže i njonja, zombiji kojima bejah okružen počinjali su da se bude i meškolje zauzimajući sasvim novi stav o zbivanju, tetka Maca je uzmakla korak-dva ulevo, time nesvesno izjavljujući da se ograđuje od antiurbanog izgrednika koji svojim ponašanjem najavljuje distorziju grada i sveta i kolektivnog mozga, antirazumski melt-down, paranoju iz Las Kolbasa. Preteruješ, halo, druže, preteruješ – tako mi je prigušenim glasom dobacio neko. Bila je to ona figurica na desnom ramenu, glas razuma, takozvana savest. Onaj Toma Palčić na levoj strani mentalne hemisfere, revolucionar, prevratnik i anarhista – ćutao je.

    Nešto me gicnulo u rebra, žacnulo po slabini.

    Strah.

    Javio mi je, alarmom, sledeće: u nekom malo drugačijem poretku nekoga poput mene lovili bi šinterskim mrežama, čakljama, mlatovima.

    Nešto ne znam, ne verujem... mora da je to bilo preterano.

    Ipak sam se pokupio i odgiljao u razložnom pravcu. Trudio sam se da ne poskakujem ili nedolično ševrdam sumnjivo rukama granajući. Pitao sam se da li me zombiji prate dvogledima. Tetka Maca, još u šoku, kaskala je sa mnom paralelno, na maloj distanci, usput se osmehnula nekom đipavcu koji je grabio nekud prestižući nas, taj je po svemu sudeći uspeo da uprati tren nastupa av-av dueta, gvirnuo je sa sažalnim razumevanjem u pratilju dotičnog naočarca, zatim lično u naočarca, koji deluje bezmalo pristojno, dobronameran čovek bi se mogao prevariti i upotrebiti reč intelektualno, a rečeni veselnik ima sretno ušinuće po kome se razbira u pasje muziciranje, ušinuće na njegovu sreću ne baš pregolemo, nego u formatu koji se društveno toleriše, u razmerama aktuelnih sloboda i prava, među koje spada, verovatno nigde ne piše ali podrazumeva se, pravo na lavež na ulici, u svrhu kontrolisane imitacije na polzu umetnosti.

 

 

 

* * *

   

    Prišli smo najzad zdanju firme nekada merljive sa Njujork tajmsom, Le mondom, Zi Dojče cajtungom, Gardijanima i Gazetama belosvetskim. Ili je tako bilo ili se to meni, laiku, pričinjava. Ta firma istrajava, ispušta svoj papirnati proizvod i nadalje, kroz ravnodušje novovremlja u kome gasne potreba za bilo čime opipljivim, pa i za šušketavim papirčinama, onim bez korica i ukoričenim podjednako. Ti relikti starog sveta nepovratno klize u nepotrebnost. Sluti se da će celcata Gutenbergova civilizacija biti ćušnuta u otkužnik, među izlišne pojave. Šuška se da umreće knjige i novine, odumreti, izumreti, kao šešir borsalino pod udarom automobilske industrije, ili mu je presudila najezda gologlavih čupavaca koji su, uz nešišanost, propagirali jednakost, te seks slobodan i na angro, prosvetljujuće droge i zatupljujući rokenrol.

    Kraljevstvu papira presudiće ošišani mozgovi.

    Pre nego što u taj vilajet stupih promenio sam naglavak, namesto slamnatog nabio krpeni klobuk, kačket igrača bezbola.

    Ne bih baš da kao toliki čudak zalazim u novinarski krtog...

    ... po kišnom danu u naše zdanje uđe nekakav biblijski lik sa slepačkim cvikerom i slamnim šeširom na glavi, malaksale grimase, kao da je sa onog sveta prispeo... odmah se videlo da je mogući terorista, na leđima mu rančina, možda krcata bojnim otrovom ili C4 štapinima... ali portiri ga, na nesreću, propustiše... bem – bem – kabum... 

    Šalim se. Dočim u Večernjim novostima takva bi žanrovska figura mogla da bude novost. Diskutabilno je da li bi me portiri propustili takvog, slamnatog uoči potopa. Ovakvoga pak jesu. Bezbolno prođoh, mimo bilo kakve provere. Strašan neoprez. Jer moglo se desiti, u nekom od paralelnih univerzuma, da je taj s nečega sišavši primerak odista, namesto bezveznog plajvaza i beležnice sa hrpicom reči, proneo tiktakajući krakatabong, plastični kosmički prasak. Zašto u ovom univerzumu nisam fanatični revolucionar, jurišni bizon ultra-levice recimo, ili na sve spreman i pripravan pripadnik militantnih Q anona, iliti Anonimusa, nego sam tek jedno puko piskaralo koje ništa ne rešava, ni po čemu ne dejstvuje, obična kilava sisa nepraksisovska, kliktavi tetreb zaražen poetskom hunjavicom koju namerno ne leči... zašto... ne umem kas’ti.

    Ta zgrada je izbušena hodničkim perivojima, katakombnim šetalištima punim vrata načičkanih po zidovima... neki forumski i plenumski amfiteatri, sluti se, odnekud zjape, zamrli možda, ali i dalje namrtvo seriozni, sa glavama mravlje služinčadi koje tu i tamo proviruju iza punktova. Kompanjonka mi uzgred veli da je to zgrada Borbe, pokojnog čudovišta. To je u meni probudilo turistički respekt, pa sam pojačao pažnju, izoštrio fokus obzerverski.

    Zaključih da se još i dan danji može naslutiti sablast revolucionarnog poleta koji je tu orgijao. Još tu boravi i čmav socijalističke uljuljkanosti i kolektivnog otprđivanja. Kao da je načas prostrujao miris odavno prešao u astral, u rashodovanu prošlost i nesećanje, kojim su vonjali slobodarski umovi u zagrljaju sa bezbednosnim strukturama.

    Marinska Lina dočekala nas je srdačno, kao domaćica rada svakom namerniku koji do njenog surog zamka doluta, sprovela nas do firmine kafeterije, možda nekadašnje radničke menze pretvorene u puš-budžak, u kojoj zatekosmo primerke dokonog novinarskog krda.

    Tu se ispotiha šobonjilo, uz dim i napitak, u okviru nemilih radnih satnica, u tihom zadovoljstvu što vreme može tako da se stuče, bez ljutog znoja u očima, pa se lako i prebrodi život, pretežno sazdan od jalovine, mrk kao opijumski merak i poput istog gorko-sladak.

    Pitan sam šta ću popit’. Na ponudi, koliko razumeh, samo razni čajevi, kafa, lažno zvana turskom, možda se može dobiti i nekakav sok, uglavnom ničega alkoholnog.

Bezecovao sam kafu, bezšećerušu, zift-crnu i što gušću, onu za brzi sikter uz ni mukajet. Baš takva je i stigla, i legla mi, što ’no vele, kao budali šamar.

    Ukusi i mirisi u fazi su vaskrsavanja kod ovog odskora nepušača.

    Mirnih ruku otkidao sam srk po srk, nirvanistički usporen, kotrljajući mirne klikere očiju što putuju preko vidika ni na čemu se ne zadržavajući odveć dugo.

    Sklon da zveram unaokolo gde god da se zadesim – zirkah i sada, nešto tražeći po licima prisutnih, zamazujući osećaj neprijatnosti svojstven svakom uljezu. Jedino što beše zanimljivo jeste sasvim mlada i tip-top doterana žena bez ruke, ili sa rukom, onom jednom koja joj je ostala. Naježile su mi se dugačke pustinjske uši nasleđene od duševno nestabilnih predaka. Opipao sam očima, oprezno, iz skrovite potaje pod onim za bejzbol šeširom, odmerio kako ženina figura, uzgred rečeno veoma erotična, uspeva da se bori sa sakatošću... i držala se dobro ta njena huda zgođušnost, kao da je porekla ono nemanje. Pokušao sam da razlučim boli li je onaj zamah koji tik ispod desnog ramena izostaje... ko zna od kad i kako. Ne, nemam toliko prodoran vizir, ni tako pronicljiv um kadar da takve prizore precizno očita. Moja posmatračka misija nije zadužena za stvari nevidljive i mimoumne.

    Opomenuh se da uskoro, koliko sutra, krećem na putovanje putopisno, da nekuda trapam, gledam i beležim. Šta li ćeš od svega vidljivog opaziti, crni Radosave? A koliko nevidljivog će mimo tebe minuti...

    Crna Gora je misterija za sebe, treba to pohvatati, sabrati u zapis. Tako nešto je rekla marinska Lina, kao komentar na moj intro posvećen opremi koju netom nabavih u svrhu puto-pisanja. Zamislio sam se ovlašno. Nisam uzmogao da odgovorim.

    Sestre su se izdogovarale u vezi sa bacanjem u mutno Dunavo nekakvog smotuljka koji je produkt vidovnjakove seanse koja se ticala njih obadve i vascele im kuće i porodice. Radi se o dogorelim palidrvcima šibica kojima je taj zaumnik gatao, palio ih, kako čuh, i puštao da se sažežu do nokata, valjda je osvetljavao mrak nevidelice iz prošlosti, klupko crnih vrački, guku zla i mržnje. Toga, sve su prilike, po nekom ustrojstvu, mora biti posvuda u životima. Sada po njegovom ultimativnom uputstvu sve što je šibicama osvietlio mora voda da odnese. Tako nekako. Ritual će da obavi mlađa od sestara, po zvanju novinarka redakcije za kulturu jednog velikog, mada praktično mrtvog dnevnog glasila koje odavno traje zagrobno. Kultura tu ne smeta, naprotiv, nekako je u skladu, sve su to vračke i gatke, poezija, putopis, pripovest, sonata, slika.

    Nije joj problem, reče mornarka.

    Dunav je svakako njena domaća životinja. 

    Krenusmo ka liftu. Hodnikom prolazeći virnem kroz prozor sav od malih kocaka, rešetkast, sanatorijumski prostran, ugledam ono što bi se moglo zvati unutrašnjim dvorištem tog zdanja, ili je to vrtača smeštena između nekoliko zgrada, beskorisni prostor, polje van sveta svrhe i upotrebe, nalik na umetnost, na kulturu. Fascinirala me naspramna fasada, ili se to ne zove tako, nego recimo nelepa pozadina, naličje, zaturak, ćoškarnik senki, u stvari onaj obraz sa tamne strane lica, onaj koji se ne pokazuje, strahotno izgreban vremenom, zanemaren... istinit. To je stvarni obris ove zbilje koja pati, prava grimasa namučenog vilajeta u kom obitavamo. Prizor mi je prijao poput prijateljskog udarca u pleksus, radi uozbiljenja.

    Lift je tesan kao sonda vremeplova. Dve mršuljave sestre i jedan gabaritniji čova sa praznim rancem previše su za taj skučeni obor. Sabismo se jedva. Koliko znam, avaj samo po čuvenju, tolika je samica istražnog odeljenja u CZ-u. Mora da su veomo vitki-tanki bili ti stanovnici soc-realizma, ako su se tim liftom jednosedom vozikali kolektivno, osim ako vozilo nisu upotrebljavali pojedinačno samo drugovi i drugarice iz partije, kadrovici, udbaši i kosovci.

    Kutija ne htede da krene, ni makac, mada je, činilo mi se, čas pre odnekud došla. Odbija. Nismo mi više deca socijalizma, izdali smo ga, za tri krajcare najamničke utalili. Marš napolje!

    Radosno li je tabananje.

    Kružeći serpentinom stepeništa – opet se i tu zavrtio vertigo – kaskao sam zadnji, osluškujući mozak u praznom hodu, umor i utisci ubacili ga u ler, kad sam čuo bruj telefona. Iskopah ga iz torbičeta i javih se na neimenovani broj. Na vezi je pesnik iz Novog Sada, neočekivan čovek, moj poznanik odnedavno, odkukurikah mu pozdrav prekomerno srdačan, te tako kroz razgovor, ne shvatajući zašto me zove, ni povoda ni razloga na vidiku, namesto da ga pitam kojim dobrom, ja navalih da se raspitujem da li je dotični pročitao pesmu koju sam mu poslao na elektronsku adresu, tačnije pesmetinu inspirisanu Njujorkom, Amerikom, džezom, te dvojcem umetničkih Čarlija, Simićem i Parkerom, to je kavalkada od par hiljada reči, a onaj mi pesnik iz taka odvrati sledeće: „Počeo sam i odmah me zabolela glava tako jezivo, pa sam prekinuo, mislim, he, nije me zabolela zbog pesme, naravno, ali odustao sam, šta ću...“ 

    Nejasno?

    Nejasno.

    Nešto je ipak jasno, naime preterujem, po svom dobrom starom običaju, sa hudim srdačnostima i ludim entuzijazmom prema drugovima stvorenjima ljudskim. Naivčeva očekivanja su neutemeljena. Zamor među ljudima brži je od svake dobrobiti pri kojem god novom poznanstvu, mrzovolja je pretežnija i temeljnija od simpatije i vazda varljivog oduševljenja, istrajnije je podozrenje od poverenja, prezir moćniji od naklonosti.

    Uveriti se, mnoštvo puta, pa konačno dokonati, utuviti, valjda se dotle sazrelo, crni Radosave. 

    Cviknuh taj nebulozni komjunike. Pozdravih se odmah sa mornarkom, bez truna bilo kakve dramatike, kako i treba, ničega odsudnog nema u kovitlacu bližeg futura, sve ide u rok službe, koju otaljavamo, svako za sebe, po pe-esu.

    Potom smo tetka Maca i ja klizili gradom, sve onamo kuda se i kišna ocedina slivala, ka pokojnoj Savamali i staroj stanici za vozove koja se za koji dan ukida zanavek... cirkus Medrano samo još danas u vašem gradu... naprezao sam od umora otupelu svest da makar nakratko probdi nad spoznanjem kako se sa toga mesta otiskujem poslednji put.

    I otisnuh se, gle, bez žala.

    Kvo to, Momčile, ni slza da vrcne – kako bi rekli u Pirotu, tamo gde je moga imenjaka Momčila kale, gde sam jednom, davno već, davno i nepovratno, uz suru tvrđavu priseo i pesmu pisao, pod kestenom čiji su me zreli plodovi zasipali kao da mi pale čvrge i klempe po klempavosti i potiljku.

    Ma jok, ni slza. Odosmo. Kompanjonka razvračana, ja i dalje neraščaran od tlapnji umetnikovih, ali barem rasterećen još jednog dela sudbine, bivanja minulog.

    Svi smo, ako ništa drugo, lakši, odista, za jedan dan. I teži za njegov sadržaj.

        Setivši se Pirota i Stare planine obuze me neko ganuće.

    Ala sam onuda pute putovao.

    I pisao... pesme.

    Pesmovni putopis.

    Pa da, eureka, tako ću i po Gori Crnoj, miks proze i pojanja. Bravo. Bravo.

    Pođosmo Maca i ja, zadnjim cimom voza sa stare stanice. Idem da se pokajem, pa da se pakujem, pa prekosutra, ili za koji dan, autobusom...

    Kuda tačno?

    Do negde dole, kamo me inspiracija i slučaj zaošijaju i usmere.