Krenimo od elementarne istine;
još, zasad, nisam video in vivo
nijedan od radova o kojima ovde sačinjavam skaz, ali moji utisci i doživljaj
već su toliko stasali da ih ispisujem mirne duše. Nekoliko Montiljovih šumskih
motiva postavljenih na internetu iniciralo me u red pažljivih pratilaca i
pasioniranih promatrača njegovog slikarstva. U ovom video-dobu, u svetu
zatrpanom vizuelnim sadržajima ne nailazi se ni lako ni često na nešto što vam
oduzme dah, ne dešava se takva senzacija previše učestano ni ozbiljnim
recipijentima umetnosti koji među prizorima krstare s povišenom pažnjom, a
sklon sam da sebe smatram jednim od takvih.
Umetnički svet Saše Montilja darovao me
dotičnom senzacijom.
Okupio sam dobru kolekciju njegovih
slika u elektroničkom obliku, potom dobio od autora na poklon monografiju,
vrhunski opremljenu i dostatno obimnu, te se tako nađoh u prilici da
kompletiram izveštaj.
Valja naglasiti da je, istini
za volju, ovaj slikarski svet jedan kosmos u nastajanju, u burnom kretanju i
daljnjem sazrevanju, svet koji se nadopunjuje i raspričava, tako da je njegove
konačne obrise nemoguće ni naslutiti u ovom tekućem intervalu. Taj fakat moja
zapažanja čini uslovnim. Drugim rečima, nalazim se u poziciji, otprilike, nekog
ostrašćenog filmofila koji bi negde na pola bioskopske predstave stao
prepričavati radnju kakve spiralne celuloidne vizije, veoma složene, recimo
Bergmanove.
Uz tu uslovnost mogu da nastavim dalje.
Jedna od opštih karakteristika
Montiljovog opusa je red, odnosno raspored. Svaki prizor, usuđujem se da tvrdim
sa sigurnošću, zauzima tačno mesto u poretku, kao što je slučaj sa sazvežđima
motrenim sa naše zemaljske pozicije sa koje se posmatraču ukazuje, recimo, jasan
oblik Corvusa, ili nekog drugog
arhetipskog obličja. Montiljove slike se, naime, sklapaju u jednu mirnu
kosmogoniju, čvrsto zasnovanu, lišenu slučajnosti i proizvoljnih ekscesa. Drugačije
rečeno, sve je tu u skladu sa vlastitom unutrašnjom kohezijom, ili u
kosmogonijskoj konstelaciji. Dakle, ni traga od haotičnosti, od koje u ovom
dobu boluje mnogo šta, pa i mnogi artistički opusi.
Setih se da je moj znameniti
pesnički kolega Rastko Petrović negde zapisao, otprilike, da je svako validno
ostvareno slikarsko delo jedan novi svet, celovit i zaseban, sa svojim
obrascima i pravilima, svojom vlastitom smisaonošću koja objedinjuje potku
strukture. Slučaj stvaralačkog areala Saše Montilja na ubedljiv način potvrđuje
to zapažanje.
Još jedna od izrazitih
naročitosti ovog slikarstva mogla bi se imenovati kao oštrina, ili
minucioznost, pri čemu tim pojmovima naznačavam halucinantnu bistrinu
prikazanih prizora. Na prvi pogled Montilja bismo mogli odrediti kao realistu,
možda kao sledbenika hiper-realizma, ali pažljivije oko brzo uoči netačnost te
odrednice. Utisku kumuje izrazito zanatsko majstorstvo ispoljeno na ovim
radovima. Naime, Montiljo maestrozno vlada slikarskom veštinom, naprosto
odlično rukuje svojim instrumentarijumom, od linije i crteža preko kontrasta i valera,
i tako redom, sve do njenog veličanstva boje. U tome je „kvaka“, razlog iz kog ovi prizori trepere nekom ultra-realnom iluminacijom. No
to je magijski realizam, moram da
upotrebim ovu sintagmu, odnosno da je pozajmim iz istorije književnosti, jer u
opticaju nema bolje, iliti za ovu priliku tačnije.
U rasplitanju značenja rečene
sintagme krenimo najpre od pojma realnog. Postavka svake (meni dostupne)
Montiljove slike zasnovana je na realitetu percepcije, naime, na njima trava je
trava, sova je sova, vuk jeste upravo vuk, njegovo krzno je upravo to, a nebo
je doslovno nebo. U postupku nema sfumatičnosti ni flekanja. Ni najmanjeg traga
proizvoljnosti koju proizvodi nevešta ruka koja luta. Nema ovde ni nagoveštaja
kakvog iskrivljenja, nigde se ne nahodi ni mrvica naive. Dakle, voda je kod
Montilja doslovno mokra i fluidna a kamen je neporecivo tvrd, zbijen i
mineralan, staro drvo je porozno, kanap vlaknast, sve baš onako dosledno
akademski. Što, dakako, u svest odnegovanijeg posmatrača neizbežno priziva
respektabilnost i dostojanstvo starih majstora, recimo mekoću i briljantnost Rembrantovog kista. Međutim, kroz
isijavanje začudno izoštrenih detalja promalja se neobična pomerenost prizora,
manje ili više naglašena, negde pritajena a negde pojačana do apostrofičnosti;
recimo, na jednoj šumskoj slici od jutarnje rose mokra trava, izoštrena do
vidljivosti svake vlati, dakle halucinantno prisutna trava je – plava, tačnije
hladno fluorescentno plavičasta... i kad se bolje pogleda – zubata, ili sva od
nekakvih biljnih kandži. I tu smo stupili na polje magičnog ili magijskog u
sintagmi koju razmatram. Takve trave izvan ove slike nema, u naturalnom
prostoru svakako ne, jasno nam je, hlad jutarnje senke u običnoj stvarnosti
nema taj odblesak, niti su vlati trave, one obične, što raste po livadama
realnosti, uistinu pipci nekakve biljke mesožderke. Dotična trava je zbog obeju
datih odlika na ovoj slici pritajeno preteća, kao što se iza lepote ponekog
prizora promalja ono nepoznato, onako kako ponor misterije zjapi iz samog
obličja prividno obične jave.
Evo da se pozabavim upravo tom
slikom, kad sam je već pomenuo i načeo opis svog bivanja u tom prizoru,
kretanja njime i kroz njega; to je prizor travnate zaravni nadomak obale neke
vode, reke li ili jezera, posmatračevom pogledu iz datog ugla tek jedva
naslutljive, koju okružuje skupina stasitog drveća, jedna su nedaleko, druga na
suprotnoj obali, u izmaglici perspektive; po sredini tratine pao je krug
jutarnjeg svetla koje se probilo kroz krošnje, u tom osunčanom prostoru trava
je planula toplim bojama, jarosno žutom i žar crvenom, na bližem rubu toga kruga
zatekao se živi stvor, sitna ptica, verujem jedna od onih krhkih pevačica,
možda slavuj; ovaj slavuj je odista živ, tu je njegovo perje, tačnije – svako
njegovo pero u svojoj specifičnoj teksturi, tu je i njegova gipkost, laganost,
nemirna plahost, celokupna telesnost tog bića, a tu je i njegova svest; on je u
napregnutom stavu, otvorenog kljuna, kao da upravo izvija svoj glas, obavlja
svoj poziv na koji ga obavezuje zemaljsko svitanje. Oko mu je okrenuto ka
posmatraču, pa je posmatračev susret sa tom svešću neizbežan. Ptica, rekao bih,
žmirka od slasti, od neobuzdane radosti življenja, njen živahni stav izražava
isto to.
Pejsaž, reklo bi se, pastoralna
sekvenca, i šta je tu neobično, zapitao bi se neko, eventualno, ko prati ovaj
opis a sliku nije sam video. Moj odgovor je: SVE. Sve je neobično. Od detalja
do celine. Osim trave koja blista u čudnom kontrastu između plamteće žute i
rujno crvene u onom krugu u kome je po njoj pao Sunčev zrak i sa druge strane
onog iluminoznog eteričnog plavila koje iz zubate trave izbija u hladu jutarnje
senke, osim te neobičnosti, dakle, začudan je i ples drveća u pozadini koje
okružuje obalu mirne vode koja se naslućuje; to jeste ono naturalno, svima nam
znano drveće, ali mu je na ovoj slici dodat jedan magični titraj i čudan sklad
u rasporedu; prizor ovog Montiljovog obalskog drvoreda odiše nekim tajanstvenim
zasebnim životom i značenjem, svojim estetizovanim prisustvom.
Celina pak, priča je za sebe. Na
ovoj slici uhvaćena je idilična raskoš i lepota šumskog prizora slobodnog od
ljudskog prisustva; tu je sasvim približeno prostiranje nedirnute tišine, igra
svetlosti i izmaglice u svitanje, ona skoro zaboravljena, negde zaturena
nevinost početka zemaljskog dana, ono zrenje celovitog, neokrnjenog vremena
kojeg se poneko među nama još uvek seća. No na ovome, kao i na mnogim drugim
Montiljovim prizorima, postoji jasan trag jeze i opomene koje izmiču definiciji,
naslućuje se fon lamenta nad svetom koji nestaje. Lepota koja je ovde uhvaćena
u isto vreme je i bolna i veličanstvena. To je ono što ponajviše zapanjuje, jer
to je, po mom poimanju, nikad pre viđen, ili barem ne na ovaj način sklopljen i
prikazan spoj emocija, asocijacija, evokacija.
Da, zaboravio sam reći da je
ptica u središtu prizora možda ipak gačak, sitniji rođak iz velike porodice
vrana. Naime, kljun mu je zakučast, pomalo kukast, preteći. U tome slučaju ovim
prizorom se razleže graktanje, a ne slavujeva ili carićeva pesmica. Što bi,
dakako, dalo sasvim drugačiji ton toj bolnoj idili. Mada je teško odlučiti šta
na slici preteže, dirljiva emanacija prikrivene tuge, ili ogromna slava
trenutka trajanja. Slikar nekuda iščezava, ostavlja nas u ravnoteži sjajno
sklopljene klackalice, pušta nas da budemo nasamo sa prizorom i vlastitim
mislima koje on izaziva.
Prepuštajući se kontemplaciji
nad Montiljovim prizorima uočio sam takođe, i time pomalo iznenađen, da bi
svaki njegov rad bilo poželjno imati na nekom od zidova u sobama u kojima
boravim. Što ne bih, uzgred rečeno, mogao reći za dela nekih slikarskih veličina
čiji rad izuzetno cenim, Frensisa Bejkona na primer, ili fabuloznog i meni
omiljenog Hijeronimusa Boša. Prizori prvoga su mučni i grdobni, dok je kod ovog
drugog združena veselost i nakaznost, čudovišnost i lepota, strava i burleska,
što svet njegove vizije čini izuzetno teškim. Ljuba Popović je negde rekao kako
ne može da zamisli čoveka koji bi neku od njegovih slika držao u svom dnevnom
boravku ili spavaćoj sobi. Sasvim razumljivo. Daleko su prijatnije umilne
fatamorgane poentilista ili Sezanove idealne nature morte, Tarnerovi pejsaži, pa i Pikasove izlomljene
strukture. Onamo gde estetski domen preovlađuje – prizore čini pitkijim, prihvatljivim
za svakodnevnu digestiju.
Na Montiljovim se slikama, naravno,
ne dešava tek puka estetska operacija, no važno je istaći da na njima
estetičnost ne odnosi prevagu nad asocijativnim i značenjskim nivoima
umetničkog dela, mada na ovim prizorima misao može i da se odmara, oko da drema
ili sanjari; oni naprosto prijaju, kao da je u njima sračunata i uspostavljena dostatna
mera čoveku potrebne utehe. To je još jedna enigma koju susrećem u kontaktu sa
umetničkim obrascem ovog maestra. Da, mnoge njegove slike su bremenite tmurnim
konotacijama, čak i onaj tihi i skroviti šumski svet, koji je, čini se, jedan
od njegovih omiljenih motiva, odiše, kao što već rekoh, neskrivenom setom i
drhtavom opomenom; a tek koliko apokaliptičkih reminiscencija nosi u monografiji
značajno zastupljen obimni ciklus nazvan „Ambisi“. Ipak, gotovo u svaki prizor
bi se čovek rado uselio i onamo boravio, makar kao posetilac, ako li ne kao
trajni stanovnik.
Ciklusom „Ambisi“ umetnik je
obuhvatio vizuelni obrazac ponora, golemog prostornog zjapa kao fenomena koji
se retko ukazuje ljudskom pogledu, prikazao ga valjda iz svih bitnih uglova
posmatranja i simboličkog značenja. Radi se, svakako, o arhetipskom domenu
utkanom u kolektivno nesvesno celoga čovečanstva i svakog pojedinca. Na ovim
slikama se evocira bezdan nepoznatog i strahota nespoznajnog, ali i zov
neistražene dubine, ono prometejsko u antroposovoj sudbini. Moglo bi se reći da
se u ovom ciklusu naslućuje prvobitno stanje, vaspostavljeno po samom nastanku
sveta. Ima tu monumentalnih prizora, kao što je veličanstvena ogromnost
planinskih vrhova koji se prostiru u nedogled, ili nesagledivo vodeno
prostranstvo, ili zjapeći pogled sa visova i litica. No to prvobitno stanje bi
moglo biti stanje sveta izmenjenog pustošenjem, kataklizmom; mnogi od
Montiljovih ambisa, naime, evociraju postapokaliptičku viziju, na njima u isto
vreme treperi prapočetna nevinost i strahoviti mir nakon poništenja.
Na jednom od ambisa iz ove monumentalne
skupine označenom imenom „Presek“ u prvom planu je nekakav dok ili platforma na
morskoj obali; more je začudno izlomljeno, namreškano sitnim srebrnim talasima,
reklo bi se da je to more koje je dramatično promenilo svoju ćud, postalo
drugačije od samog sebe; nebo je nalik na nepomično olovno rešeto kroz koje
strše zraci daleke zvezde, ali ta zvezda je razroka, vektori njene svetlosti su
razjedinjeni, dolaze iz raznih pravaca, šibaju kao reflektori... u prvom planu,
na plohi pomenute platforme, koja jeste kopno, naš svet suvozemni, čovekov i
civilizacijski, rđa je izjela metalne grede, na njima je barica morske vode,
ispljuvak neke minule oluje, a ta voda ne miruje nego podrhtava u koncentričnim
krugovima, njen drhtaj dolazi iz središta, iz koga, gle čuda, zjapi oko, nastalo
iz drhtanja vode, dakle pričina koja i ne postoji i postoji, samo neznano za
koga, jer na pustošnoj obali nikog nema, i to odavno, kao što nam to ovaj
prizor kazuje svakim detaljom; kroz taj uhvaćeni titraj vode drhturi ceo prizor
od nekog potmulog dubinskog zbivanja. Ovo je dakle lice Zemlje, ali strahotno
izmenjeno, no lepo i u toj strahoti, jer i strahote, začudo, bivaju
veličanstveni prizori. Jasno je da se na ovoj slici dešava veoma složen
asocijativni igrokaz, a prizor je ipak jedinstven, zenovski miran, u začudnoj
ravnoteži i skladu.
Ciklus „Mreže“, poetički je
blizak „Ambisima“, i na ovim slikama osnovu takođe čini motiv veličanstveno
zjapećeg prostora. Pojam mreže utemeljen je takođe u dubinama arhetipskih
predstava. Na ovom proscenijumu Montiljove imaginacije učestalije se javlja
prisustvo čoveka, kao pojedinca, usamljenog ili katkad u paru sa drugim
pojedincem, nikad u mnoštvu; čovek u rečenim prizorima ne prisustvuje kao
pasivni posmatrač, ni kao puki objekat u prostoru, on ovde nešto radi, operiše,
deluje, razvlači mrežu, ponegde, čini se, radi nekakve nedokučive berbe ili
ribolova. Na nekoliko slika na kojima nema ljudske figure sluti se trag
čovekovog prisustva i delovanja, on je tu prebivao da bi sačinio most preko
neizvesne daljine, most koji je u isto vreme i zamka, reklo bi se, a može biti
i krletka, spasonosni zaštitni kavez.
Mnoštvo je asocijacija
skupljeno u svaki prizor ovog ciklusa.
Na jednoj od slika, nazvanoj
„Spletenost“, neki samotni marljivi delatnik, prikazan kao sićušna crna ljudska
silueta, razvlači umršene konopce ogromne ribarske mreže, nesagledive, bez
vidljivog početka i kraja; to je gomila sraslih mreža koje su sačinile ostrvo,
neki čudovišni atol, iz koga su iždžikljala žilava stabla, možda onih mangrova,
mučeničkih i neuništivih, koji rastu iz slanog mulja; po tim stablima, valjda
još živim, mada je to neizvesno, onaj zapanjujući čovečuljak pokačio je niti te
ufalčane mrsotine satkane od debelih i tankih mornarskih pajvana po kojima su
pride načičkana okanca plovaka; mreža je crvena, kao splet kapilara, podseća na
krvave žile, a oni plovci na žlezde i guke, sve skupa na neku organsku muku,
neizrecivu; okolo je neko ugašeno more, malaksalo, indiferentno, odozgo visi
nebo naklobučano sivim plihovima, i ono muklo, zaustavljeno, dakle vlada
nekakva bonaca. Scena je odista nedvosmisleno postkataklizmička. Čovek koji
upražnjava onu svoju sizifovski bezizglednu rabotu ipak je, začudo, bodar,
marljiv, pun pouzdanja i smisla, njegov stav je protivteža beznadežnom prizoru
zapetljanosti, mrtvila, košmara. Mreža fascinira svojom zamršenošću, doseže do čudne
estetičnosti, blista lepotom fenomena. Isijava simbolikom goleme
isprepletenosti ljudskog delanja. Upravo tu se razotkriva suštinsko
središte Montiljovog umetničkog postupka, u opisanom sklopu začudno izukrštanih
utisaka koji se u isti mah sukobljavaju i nadopunjuju, sačinjavaju paradoksalno
jedinstvo, tim sudarom stvaraju kontrapunkt pomešanih osećanja. Sa jedne strane
je strahota sveta koji je pretrpeo nepojmljivi udes, sa druge fenomenalna
lepota u sklopu svega postojećeg, pa čak i kad je ono, sve što je oku i umu
dostupno, već prešlo granicu nakaznosti i tragedije.
Sa treće, četvrte, i ko zna
koliko još strana sa kojih se evokacije stiču u ove prizore, uhvaćen je poneki
odblesak kakve zagonetne ideje, rečite slutnje, tištanja neke emocije
nepoznatog imena.
Prizori rečenog ciklusa kao da
se trude da posmatraču razotkriju kako struktura mreže odasvud projavljuje
svoje prisustvo, u sasušenom rečnom koritu, u prizoru umornog osvita koji se
promalja nad čupavim glavama maslačaka, u strukturi vode i vazduha, neba i
zemlje, čovekovih tvorevina i delanja. Možda nam kazuje da je sve to satkano od
istog prediva, iste suštine, istih struja koje sve prožimaju.
Na slici koja se zove upravo
„Mreža“, koja u sklopu rečene monografije otvara istoimeni ciklus, prizor je
ovakav: u prvom, odnosno krupnom planu neki snažan čovek, sasvim približen posmatračevom
rakursu, na slici vidljiv samo gornjom polovinom trupa, posmatraču okrenut leđima
i potiljkom, uspravljen na nekom svome plovilu koje ne vidimo, svojom
materijalnom ribarskom rukom drži za jedan kraj ogromnu mrežu koja se od te
tačke širi apsolutnim morskim prostranstvom, obuhvata i nebo, i vazduh koji
treperi okolo čovekove glave... ta mreža jeste od pletenih niti ali i od
energetskog pražnjenja, ona je eterična, jednako astralna i imaginarna, to je
mreža od koje je satkan sav svet, mreža koja taj svet drži na okupu... ona je
ovde u čovekovoj ruci... to je zimski čovek, reklo bi se nekakav polarni lovac,
temeljan, celcat u snazi, nimalo preplašen niti izgubljen. Na glavi mu je
krznena kapa ušara, oko vrata šal, čvrsti mu torzo oklopljen grubom jaknom, na
šakama krznene rukavice, primitivno sačinjene, inuitske. On je onaj koji
opstaje u surovim uslovima, drži konce negostoljubivog sveta u rukama. Slutim
da je taj junak alterus tvorca ovog prizora, slikarev autoportret sleđa. Prizor
prostranstva pred njim je i lep i nemilosrdan, more je crno i otrovno-zeleno, bezdano
i nedogledno, koliko strašno toliko i lepo, nebesa nalikuju na napola ugašeni
žar preostao od neke veličanstvene paljevine koja je minula. Prizor koji nas
podjednako hrabri i zastrašuje, odbija i mami, zagoneta i objašnjava.
Ni u jednom Montiljovom
prizoru nije oslikana jednoznačnost, doslovnost, učinak plošne logike. A
njegova mnogoznačnost nije ni najmanje haotična. Rekao bih da je umetnik imao
sreću da umom i imaginacijom dospe nadomak riznice onih ejdetskih slika koje u višoj stvarnosti imaju savršeni poredak, gde
je sve uređeno u kristalnoj strukturi značenja. Ako je tako, to bi moralo da
bude veliki dar i vrednost za svakoga, naročito za likovnog stvaraoca.
Teško se odlučiti koji od
prizora među „Mrežama“ donosi vrhunac utisaka, kojom od slika bi se zaokružila igra
značenja. Na nekoliko slika središnji motiv su mostovi ispleteni od pruća i
trošnih dasaka, nalik su na lavirinte koji streme u nedokučivu daljinu i
rasplet, možda evociraju i na čudom postojeći izlazak, na neki ovde neslutljivi
ali mogući spas; verujem da svojim rečitim lavirintima umetnik asocira na spas
za ljudsku vrstu, ali i za svakog čoveka ponaosob, svakog putnika kroz
samotničku avanturu bivstvovanja. Na snažno dojmljivoj i zagonetnoj slici pod
naslovom „Napuštena obala“ vidi se kraj jednog mosta na visokim stubovima, možda
je to kraj celog puta, pri samom kraju te trošne ljudske građevine stoji neveliko
zdanje nalik na mauzolej ili hram, no krhak, bled i usahnuo kao da je sveden na
paučinu, na fosil korala, dok dole pri vodi, iznad površine, u kandži grana
potopljenog drveta miruje mrtva mudra riba, eterična mreža svetluca preko mora
i nebeskog oblačja, preko surog kamenja... pred nama u odrazu ovog prizora
stoji pitanje: da li će ovako izgledati svet koji smo ostavili...
Na slici nazvanoj „Odsjaj“ – i
time bi se mogla, samo za ovu priliku, dokončati kontemplacija o Montiljovim mrežama – sa obale
strše okrljci uništene šume, nad njom se zari Sunčev sjajni pir probijajući se
kroz teške oblake, a tik do obale, no ipak udaljeni, na izdvojenoj uzanoj hridi
stoje ljudi, dva kompanjona koji pecaju nekim dobrim štapovima, možda
majstorskim blinkerima, svoje su mamce zabacili u tok, koji je jedna divna apokaliptična
reka, po čijoj površini struji, ljeska se i razigrava odblesak nebeskog žara,
ili pak trag minule i nepovratne tragedije, no ovi ljudi ipak survajverski
živuju na toj obali, i reklo bi se da su se snašli, prilagodili, i da nešto
očekuju, neki plen, neki nastavak sveta.
Ciklus pod nazivom „Duhovi
šume“, inače mojoj recipijentskoj digestiji najprimamljiviji, koji se, verujem,
a i sudeći po novijim radovima koje nam Montiljo čini dostupnim na društvenoj
mreži, nastavlja i razgranava novim slikarskim vizijama, možda jeste baš
centralni, samom umetniku najintimniji, ili tačnije: najprimereniji njegovom
osećanju sveta, za njegov rad inspiracijom najbremenitiji. U ovom nizu prizora
vlada, tako slutim, Montiljov najtananiji sentiment, koji bi se mogao imenovati
kao nežnost prema krhkim i dirljivim izdancima postojanja, prema fenomenu bića.
Na pojedinim slikama vidimo, kao centralne motive, okata šumska stvorenja; najčešće
su to sove, no ponegde srećemo i vukove, gavrane, šišmiše i guštere. Nekad su
sasvim približeni objektivu posmatračeve pažnje, nekad kao sićušan detalj u
ambijentu koji ih okružuje, no njihovo prisustvo uvek određuje osnovni ton
kompozicije. Na slikama ovog ciklusa upečatljivo i snažno prisustvuju i bića
vegetativnog sveta, moćno golemo drveće i breze nežnog stasa, trave i paučinasti
maslačci.
Prethodno pominjana zanatska
maestroznost ovde dolazi do punog izražaja, detalji su dati u začuđujućoj
treperavoj bistrini, svetlost je dovedena do naročitog prosejanja i tananosti,
senke su čulne i stvarne do opipljivosti, kolorit isfinjen do vizuelne
naštimanosti u kojoj prizori iluminiraju jednim neimenljivim povišenim stanjem.
U ovom ciklusu je lepota stvorenog sveta dobila potpuni zamah, mada ne izostaju
ni nagoveštaji i slutnje ugroženosti tog sveta, ni mutna ali naslutljiva pretnja
koja se, odnekud ili odasvud, nadvija nad neponovljivošću i krhkim sjajem
prirode koja prebiva u svojoj tananoj ravnoteži.
Evo jednog primera; tri mlade
sove, paperjasti ptići, zatečene su na tlu kako geguckaju među dugim jutarnjim senkama
utihlog šumarka; u onoj su fazi rasta u kojoj je ptica još nesposobna za let, dakle
u stanju apsolutne ranjivosti; ptići su ispali iz gnezda ili ih je iz nekog
sigurnog skrivenog loga izmamio sjaj svitanja; naročit je rad svetlosti koja iz
kontralajta ozračuje trenutak uhvaćen u ovom prizoru – sjaj nagriza okrajke
perspektive u kojoj se magličasto razlivaju udaljena stabla, svetlost ozračuje
netaknutu paučinu koja u prvom planu stoji među vitkim stablima šumarka, rastegnuta
ispred posmatračevog pogleda čiji je rakurs u visini ljudskog rasta, kontrast
senke i svetla raznoliko boji travnatu podinu koju su izdelile izdužene senke
stabala, vlati trave zelene se unutar tih osenčenja, a zarudele su osunčanim
žutilom i plamičastim oranžom onamo gde su izložene blesku.
Ova slika emanira preispoljnom
čistotom tananog zemaljskog sklada. Pred oči onoga koji ovaj prizor motri donet
je trenutak kome čovek, ma kakav da je, može da prisustvuje jedino nekim čudom,
naime, ukoliko uzmogne da se stopi sa duhom šume, tačnije – postane jedan od
njenih duhova. Tri mlada šumska duha, sove u odeći paperja, ovde predstavljaju
čudo života koje uvek nanovo uspeva da se izleže iz jajeta, tog arhetipskog
simbola koji predstavlja jezgro bića. Intimni trenutak animalnog sveta uhvaćen
u nesvakidašnjem sjaju umetnikovog magnovenja na mene ostavlja utisak nečeg
dragocenog. Onoga što se izmaklo na sam rub dostupnosti u ovom dobu čovekovog
otuđenja. To uistinu jeste zaboravljeni svet, skrajnut iza margine misaonog i
emocionalnog horizonta današnje ljudske jedinke. Stoga vraćanje ovakvim
prizorima biva svojevrsni povratak prapočetnom impulsu koji još uvek vibrira i
u našem, homo tehnikusovom jezgru. Ova, kao i ostale Montiljove slike, ima
začudnu moć i preimućstvo da nas u isti mah obraduje i zamisli, ojača i gane.
Na drugim delovima Montiljove
sage o šumskom duhu, koju on i nadalje dopunjava novim prilozima, vidimo mnoge
prizore granate prastare šume pune senovitog tajanstva, na nekoliko slika motiv
je čestar mlade breze s čijih stabala nas motre oči ucrtane u čvorovima kore...
na jednoj je džinovski platan u čijoj krošnji je vrteška nekog zaumnog
ringišpila na kome se okreću figure razigranih letnjih posetilaca luna parka,
onih koji su sada samo u ponečijem sećanju, već vremešnom... na jednoj neobično
koncipiranoj kompoziciji slikan je let iznad vode, munjevito brz let – kao da
je to prizor u oku neke ptice, možda najpre orla, koji doleće na obalu, prizor s
rubova razmazan brzinom njegovog leta, a na obali, u mirnom i jasnom fokusu
orlove pažnje, iz visine krošnje snažnog stabla visi jedan isključivo ljudski
artefakt, tačnije specifično dečiji, naime ljuljaška, mirna, nepokretna, u
kojoj nikog nema; na drugoj slici isti predmet, samo ovaj put zaljuljan, mada
takođe napušten, prazan, visi sa najbliže grane gigantskog stabla, u čijem
podnožju, namesto šumske stelje, vrvi neprebrojna masa ljudskih prilika, nalik
na neki narodni zbor, ljudstvo stisnuto hrpimice kao na političkom mitingu ili
rok koncertu – gotovo da je to mravlja ljudska rulja u zapanjujućem vrenju
miliona koji se roje na površini ovog nam poznatog antropocentričnog sveta.
Suvišno je naglašavati da bi
se o svakom od pomenutih radova mogao sročiti po jedan nezavisni esej od makar
hiljadu reči, ili tiho promisliti jedna kontemplacijska minijatura. Naime, ove
slike upravo toliko vrede i teže da potvrđuju znanu krilaticu o srazmeri
vrednosti između slike i reči.
U Montiljovom šumskom
kaleidoskopu motiv sove se javlja najučestalije. Reklo bi se da je u
imaginarijumu ovog originalnog likovnog stvaraoca ta ptica vrhovni šumski duh,
ili upravo samo oličenje jedinstvenog duha šume, eteričnog, astralnog, koji
emanira iz mnogih mitskih pojava skrovitog sveta divljine. Znano je da se u
pojedinim drevnim mitologijama sovi pripisuju najzagonetnija svojstva, daju
suštinske prinadležnosti nad tajnim znanjima, atributi mudrosti i mistike. Montiljo
naglašeno studiozno uranja u likovno razotkrivanje ovog stvorenja. Na nekoliko
slika pomenutog ciklusa, kao i u ciklusu pod nazivom „Anima“ koji je poetički
odeljak iste inspiracije, sova je prikazana u dirljivoj, bezmalo komičnoj
ljupkosti. Ovo su minuciozne studije tog mističnog bića u kojima autor odgoneta
fenomen animalnog bivstva. Na par slika se potez i postupak razigrava gotovo do
faze dekonstrukcije, kao da autor u obličju sove traži i nalazi univerzalni i
suštastveni znak, nastojeći da likovnošću dopre do smisla odraženog u obliku,
do onog nemuštog značenja koje je skriveno u srži vidljive zbilje. Rezultat je
po pravilu takav da same slike bivaju jednako zagonetne koliko je to i motiv na
koji su fokusirane.
Lako je uočiti da Montiljovo
slikarstvo dopire do tajanstva skrivenog iza pojavnosti, do isijavanja suštine
prekrivene velom pojavnog.
Jedna od tih zagonetnih, u
misteriju fenomena zakopčanih studija je portret bele vrane koji je zaokružio moje
promatranje i svojom simbolikom odredio naslov ovog jezikoslovnog prepeva
dotične likovne kosmogonije. Slika je neobično stišana, pozadina prizora sva je
od teksture zasenčene kore gusto zbijenih starih stabala. Na postamentu
isturene grane stoji vrana, mirno balansira na jednoj nozi golemih snažnih
kandži. To je albino primerak, onaj tajanstveni, koji mi je poznat jedino iz
sveta mitoloških i zaumnih pojmova. Pitam se da li je takvu vranu moguće
ugledati na paleti prirodnih pojava. Sumnjam da je iko ikad sreo rečenu pticu u
beloj verziji, nepoznato mi je da se pominje u ornitološkim nomenklaturama; ona
je, dakle, mitologema, stilska figura iz drevnog pesničkog nasleđa. Njen
portretista nam je prikazuje upravo u mitološkom osvetljenju, donosi je sa
naličja pojava, zaokruženu simbolikom samotnosti. Bela vrana, kao što je znano,
predstavlja inverziju uobičajenog i svagdašnjeg viđenja i poimanja stvari. Ona je
glasnik one mudrosti koja stoji nasuprot uvreženog ovozemaljskog, odveć
ljudskog doživljaja stvarnosti. Po tome bi baš ona mogla biti umetnikov lični
duholovac, onaj duh šume iz čije vizure Montiljo sačinjava svoje likovne vizije,
pa mi se stoga čini opravdanim da ovu svoju pesničku kontemplaciju naslovim
onako kako sam učinio.
Stvaralaštvo Saše Montilja, i pored izmaknutosti u kojoj nastaje, ipak nije
nipočem apartno naturalnom poretku, naprotiv, ono je u dubokom dosluhu sa
prirodom u njenom vanvremenom miru i harmoniji. Njegova bela vrana netremično
je zagledana u posmatračevo prisustvo svojim albinski plavim okom, motri blago
i ljubopitljivo, poziva nas da se vratimo sopstvenoj suštini.
