 |
| Ribar, Čarls Nejpijer Hemi, 1888. |
Leži u koritu Stara Tisa. Napeto
zurim u plovak nakrivljen među odsjajima što trepere, voda je vrtoglava, vuče u
nesvesticu. Tišina buni nenaviknuta čula, lišće maše, kovitlaju se oblaci. Na
kolenima spremna beležnica čeka da reporterski upecam nadahnuće, uzalud, jer
prirodne pojave jače su od olovke. Pomoću piva i dima među prstima vraćam se u
plićak misli, otud ću lako da progovorim o Brki* koji je po naravi vedar a po
damaru rukat, o njegovom umeću da propeva oblicima koje vadi iz masne kikindske
ilovine.
Brka ne gaji brkove, to mu je
mladićki nadimak, koliko znam nikad ih nije ni sukao, i ne trebaju mu, svi ga i
izbrijanog, što iz respekta, što iz prisnosti, zovu čika Vlada. On ne ljubi
pecanje i pecaroško smirenje, za njega odveć statična stvar, obajašnjava. Dok
Mare i ja, gosti njegove domaćinske hacijende, nad vodom i štapovima ispiramo
brze živce, urbane i umetničke, on šestari po zaleđu dvorišta, nešto opošljava,
prinosi grožđe i pivske doze, priprema ognjište. Pripitkuje prečesto da li nam
štagod treba, hoćemo li nešto da zamezimo, prignut trlja ruke, oran kao zapeta
praćka.
-
Čika
Vlado, sve je u redu, - kaže Mare – smiri se, idi odmori malo.
-
Šta
da odmaram, - uz osmeh će Brka – to posle.
Nedugo zatim odnekud dovlači
čamac, potom s dvokrakim veslom i foto-aparatom kreće na vodu, da nas sa pučine
slika. Posle će Mare njega dok skladnim zamasima kajakaški klizi. Sve ide baš
tako glatko, kao po nepisanom bedekeru, naleti vazduha i vodene idile, šumarci
koji spreka blagonaklono glede, samo od pecanja, kao i od moga pisma, ništa.
Riba nas majstorski čita i prezire, a moja slova kao u mulj zakucana. Ne mari,
naknadno ću sve redom, na način na koji se sećam, a Brka skoknu do komšije da
otkupi večeru i naš ribički fijasko.
Nas dva ribolovca od starta
tretiramo tišinu pričom gotovo kafanskom: kako da stupim u red Vitezova vina,
ja koji tog jutra pitah da li je „krokan“ ptica na Bisernom ostrvu nagnežđena –
inače, negovan sam degustator vinskih šmekova, privatni ekspert za „buke“;
potom tumbe o svemu, politici, slikarstvu, sportu. Za to vreme Brka je čistač
ribe sa susedovog štapa. Čim je završio zove nas učiteljski bespogovorno.
Ustajemo i sakupljamo scenografiju, uspešno ošamućeni bircuz-mehurićima i
barskim kiseonikom. Mare iz kofe vadi jedinog terpana, poletarca, izriče
aboliciju, pušta ga u carstvo škrga, potom odlučno stupamo ka vrelom ulju na
tanjirači.
Pre toga, Brkinim kajakom
izveslah da se sportski okušam. Izmahivao sam s dalekim pamćenjem na morski
turizam, ali veslo nekako razroko, samo za one s profesionalnim znanjem u
zglobovima – kako saznajem kasnije. Vrteh se ukrug, na samom rubu izvrtanja, za
minut sav isprskan i poliven. Kada se najzad spasonosno prikučih obali Mare mi s
čuđenjem reče: „Šta ti je, veslaš ko neki deda.“ Tada to nisam komentarisao,
sada, međutim, mogu da mu obrazložim: tim performansom lepo sam podcrtao Brkin
ritam i bezmalo momačku gipkost. Iščeprkao sam se nekako iz vode, propisno
okupan u paradnoj i jedinoj raspoloživoj garderobi.
Tačno u sumrak nastupila je
vojnička podela zadataka, moje zaduženje je salata, domaćin se zdade na
pripremanje stola, a majstor Mare nad vatrom i cvrčanjem ribe klati se u teškom
deficitu propuštenih spavanja. Progutao je priču, upiljio negde u tačku, kao
vojnik kojeg spopada neodoljiva žudnja za odsustvom, cigareta mu ispada iz
usta. Potom se obistinila i planirana gozba, uz trepet sveća i splin lovačkog
bivakovanja, tananim tračkom posetila nas ona ekskluzivna čar divljine,
prastara naturalna romantika. Gotovo neverovatno, ali polegasmo odmah nakon
osmog časa, noć bez elektrike, televizije i meseca tada već delovaše strahovito
duboka, dunusmo u sveće i potonusmo kao njivom izarčeni paori.
Pred potpuno skliznuće u krilo
opojnog precivilizacijskog mraka, u laboratoriji ispod kapaka dadoh se na
premotavanje titravih slajdova sa upamćenim Brkinim skulpturama nad kojima
recitovah impresije. Iz druge ruke prepričano, prevedeno u pesnikov ćitab
zvučaće otprilike ovako...
Već od prvog susreta i netom
načetog gledanja zapazio sam da su stišane i meke, kao da su milovane.
Ponajpre, zaista, sećaju na miloštu. Svedene su, skružane u sam obris, kao u
idealnom viđenju ili u tačnoj daljini. Reklo bi se da su naselile pojavnost da
zrače i znače tačno onako kako to radi figura, a njen jezik je od dubokih
nagoveštaja pre govora, od magnovenja dubljeg i od samih osećanja. Iz te utihle
daljine suvišno je zavirivati u lica, u intimu izraza. Takve nas, valjda, pamti
prostor, kao siluete očišćene od svakog viška, kao prisustvo obrisa koji i nemi
kazuju.
Nastale figure, od minijatura
do najkrupnijih komada, sazdane su od glatkih, zaobljenih površina blagih
linija. Prva od ključnih reči koje ujedinjuju celu postavku je SKLAD, on natkriljuje
jedno sveprožimajuće osećanje koje pokušavam da imenujem, po svemu lirsko, tanano,
znalački neprenaglašeno, što isijava kako iz obličja u skupu, tako iz onih izdvojenih
u osamu. Ne malo začuđuje to potpuno odsustvo svakog grča, ovovremske
iskidanosti i fragmentarnosti. Jasno nasuprot duhu vremena, te preovlađujućim
umetničkim izrazima pod paskom dekonstrukcije, podcrtanog obesmišljenja, ovim skulpturalnim
prizorima vlada celovitost, jedna smirena estetika koja se može, bez ustezanja,
imenovati onom prokazanom, skoro svrgnutom rečju: LEPOTA. I to je upravo druga
ključna reč Brkinog stvaralaštva. Za njega, kažimo slobodno, svet pojavnosti
ljudskih figura je lep i skladan.
Ovde vidimo tihu raspevanost
obrisa majčinskih s detetom u naručju, smernu čednost ženstva u zamišljenosti i
zrenju osećanja nikada sasvim dorečenog, stoga po sebi tajanstvenog, kao što to
jeste u svetu čovekove nutrine. Zagrljaj figura u kompozicionim sklopovima,
sliven nekako ujedno, govori o prirodnom, nenarušenom jedinstvu ljudskih
jedinki, o skladu, opet, koji je, i u stvarnosti izvan kreacije, pojava sve
ređa. U pojedinim oblicima nazire se naročit, smireni dinamizam pokreta koji su
zaustavljeni tačno u mestu svoje, rekao bih, platonističke zaokruženosti, kao u
kalup ideje, a opet sve ostaje neusiljeno, u rasponu prirodnih gibanja. Stavovi
mirovanja pak, oni su u kojima se dugo može ostati, nad knjigom ili nad
skrovitom mišlju. Knjiga je, primećujem, u Brkinoj ostvarenoj poetici čovekove
telesnosti, jedina gošća iz sveta predmeta, to rado naglašavam (jednu od
skulptura s njenim prisustvom poželeo sam za sebe i dobio na poklon), jedina
gošća, naime, uz zavežljaj. A on je, kao i knjiga, jedna od znanih univerzalija
bivstvovanja, opredmećena ljudska muka i breme. Ovde nam je prinešen očima i
taj simbol, dobro nam poznat iz pojavne skorašnjosti, ali po mome osećanju, prikazan
bez očekivane patetike, tek tiho muzikalan oblik u prostoru. Takva je i ruka
majke što traži milostinju, kao i telo žene ili deteta umotano ćebetom, šćućureno
pod okriljem noćnog mraza, u zbegu, kako naslov kaže. I takvi prizori, uviđam,
prolepšavaju se pred očima koje motre iz jedne blage, raznežene optike. BLAGOST
je, dakle, da zaključim, treća ključna reč stvaralačke ličnosti ovog umetnika.
- Naknadne
pribeleške iz donjeg rakursa
Zamislimo ih samo, bilo koju
od njih, kako crne kao abonos, u nekoj dimenziji znatno iznad ljudske, stoje na
ravni bezimene tratine, ili sred orijaškog grada od naslaganih kocaka, sasvim
svejedno, kako se uzdižu ili pružaju uglačane svetlošću običnog prepodneva.
Videćemo kako su savršeno same, izdvojene u svoju misao, onako kako je svako
umetničko delo svet za sebe. Začudne jer ne pripadaju rasporedu upotrebnih
objekata, jer ne poštuju njegova pravila, njegov plan, jer su rukotvorena misao
pojedinca, a ne preduzeća, a ne društva ili naroda, izdvojene i tajanstvene,
jer plod su nečije intime, nečijeg unutrašnjeg života, plod umetnikove igre
iznešen u goli prostor opšteg vidika.
Tako uprizorene lakše bi nas
zaskočile i primorale na zamišljenost, dok dremamo na našem uobičajenom
putovanju kroz sviknutost. Da, reći će neko, ali teže je to izvesti u tim
srazmerama. Tačno, teže je, ali samo tehnički, odgovaram. Ideja ostaje ista,
njen osnovni impuls se ne menja, u ma kojoj da je dimenziji ona ili jeste ili
nije kreacija. Lično, ne bih imao ništa protiv da uvećanje izvede neka savršeno
precizna mašinerija, ali to mi ne treba, dovoljno je da odhaluciniram kako me
polako nadrastaju, ili se ja smanjujem zajedno sa ostatkom sveta, kako stoje na
obali neke zagušene autostrade, i nadnose se, mrke, jer obrasle su opiljcima
vremena i oksidacijom, kako nas putujuće zasipaju svojim mirom, zaokruženim
skladom, svojim unutrašnjim pokretom od misli, slutnji i osećanja. Uostalom,
redovno se smanjim kada god, u tišini svog radnog stola, dovoljno dugo u
mislima motrim jednu od njih.
Najčešće je to ona koju sam za
sebe nazvao „Egipćanka“, ona sa rastvorenom knjigom nad koju se nadnosi u
neobičnom nagnuću sa savršenom merom ravnoteže. Stojim u podnožju i gledam uvis,
polako obiđem krug, pa se udaljim na domašaj jasnog pogleda. Istina, izuzev
stasitosti, nema kod nje ničega naglašeno egipatskog, naročito ne one ukočene
monumentalnosti koja oponaša večnost u idealnoj pozi, to dostojanstvo
nepokreta. Moja Egipćanka kao da bi mogla iznenada da se prene i meko premesti
u novu oblinu svog mirovanja. Ali ima, makar samo za mene, nekog dalekog
sećanja na Egipat, na sveštenu tišinu Ozirisovog hrama u kome neznana
sledbenica kulta nadgleda šare na papirusu. Pomišljam, ako bi se zaturio
podatak o poreklu i vremenu nastanka ovog mudro zaobljenog stećka, bio bi on
odnekud doneti plen grabljive sakupljačke imperije koja se, u glavama nas,
njenih stanovnika, goji gubeći obrise. Moja egipatska učenjakinja i matrona,
lica zastrtog velom tajanstva, mogla bi da bude i sasvim moderna, juče sazdana
figurina nad pismom raskriljenog spomenara, ili pak zasvođena poetesa žurnog
dvadesetog stoleća, bila bi, u tri reči, bezvremena i svevremena čovečica, čija
silueta bdi nad slovnim znacima, nad otiscima našeg trajanja.
Tako je, otprilike, pričalo
moje predsnovno magnovenje, potom budnošću srezano sred kompjuterizovane
samice. Naredni dan nam je počeo rano, pre svitanja. Hladni dah reke zaogrtao
nas je na terasi dok ispijasmo kafu, budni pre svih besanih alasa, zagrcnuti od
nekog smeha, organskog, iz dijafragme, koji je najčešće započinjao Brka,
dečački razdragan, pun pošalica i anegdota. Potom su on i Mare, čim dočekasmo
sunce, igrali šah rvući se s betonskim figurama na dvorištu, a ja odlutah među
orahova stabla u naselju, gazih jutarnju rosu i tišinu.
Potom smo nastavili dalje,
kroz jesen, do nekog sledećeg susreta.
* Vlado Brkanlić
 |
